Мамини револуционари

„Ово се тиче свих!”, писало је на паролама које су студенти носили улицама Париза 1968. године. У Чикагу су узвикивали „Цео свет гледа!” Захтеви су се стварно тицали свих и цео свет је тада гледао у побуњене студенте.

Иако данас постоји гомила разлога за студентски бунт, протести које је организовао „Самоорганизовани студентски покрет 2014. године” тичу се мало кога. У њих ретко погледају чак и колеге с Београдског универзитета.

У видео-поруци свим студентима Филозофског факултета, која је на „Јутјубу” постављена 38. дана протеста, организатори су незаинтересоване студенте позвали на збор „да би просто схватили зашто се дешава ово што се дешава”. Ни у једном кадру промотивног филма који приказује сцене блокаде факултета нема више од пет студената.

Протести, чији је главни захтев „да се настави све по старом”, не занимају много ни оне који протестују. Али, то не представља изненађење. И почетком деведесетих, пре него што је транзиција додатно уздрмала наше велико, али крхко „ја”, страх од бруке, ризика и неизвесности ограничавао је студентске протесте.

Колики се револуционарни потенцијал данас крије у студентима над којима лебди брижна „дрон мама” и који се више од свега плаше блама? Шта настаје када се споји дух времена оличен у максими „ја, ја и само ја” и колективистичка култура која налаже подизање презаштићене ВИП деце?

Производ је контрареволуционарно свето тројство нашег статуса кво – опуштено, искулирај и сигурица. Добили смо генерацију студената која, када се коначно побунила, не тражи промене, већ се бори за право да се што касније суочи са стварношћу и има продужено детињство.

Колико год балканска ушушканост била туробна и паралишућа, стаклена звона су овде удобна и умирујућа. По правилу, баке и деке ће дати све што имају, чак и када имају врло мало, а многе мајке као да имају докторат из пасивне агресије и одлучност да живе само за своју децу.

Али, чак и побуњенике који успеју да победе неуморну маму и савладају културу бруке и части, која у Србији углавном не познаје генерацијске разлике, чека једна много већа препрека.

Бунт је постао маркетиншка удица за услуге мобилне телефоније и друге опсене „гига, мега и ултра” конзумеризма. Кул девојке своје непристајање могу да изразе у мушком тоалету, тако што ће се побунити против писоара, а отпор револуционарних хипстера оличен је у крађи нарамка кукуруза из поља вредног сељака.

То су неке од порука из реклама које смишљају „пензионисани” бунтовници из претходне генерације, тридесетогодишњаци који су се одавно „продали”. Главни изговор ових млађаних корпоративних креативаца јесте да „воле свој посао”. Танушни „мекбук ер” је њихова лична карта, а способност да хипнотишу „бунтовне конзументе” главна мера њихове тржишне вредности.

Мање вредне псеудолевичаре успавале су татине транзиционе паре и норвешке донације – кул издавачка кућа или људскоправашки НВО омогућавају одржавање револуционарних илузија и пожељан статус.

Ипак, не треба олако осуђивати бивше и садашње лумпенинтелектуалце, салонске револуционаре који скупљају друштвени капитал и уновчавају дух времена. Романтично „српско пролеће” је завршено 5. октобра и укључили смо се у укалупљена, турбокапиталистичка времена. Србија је постала свет и избор нам се свео на телевизичног Курту и слаткоречивог Мурту, три рате или „дозвољени минус”, припејд или постпејд.

Не чуди да се многим студентима не жури да изађу из мамине шерпе и татиног новчаника, колико год да су плитки и истањени. И у Србији одавно студирају генерације чију су будућност појели неолиберални скакавци.