Филм су емоције

Палић - Уручењем награда "Александар Лифка" нашем филмском ствараоцу Љубиши Самарџићу и истакнутом мађарском редитељу Иштвану Сабу у понедељак увече свечано је отворен 14. фестивал европског филма Палић 2007. Иштван Сабо (69) није крио да је почаствован наградом која носи Лифкино име, а додељује се за допринос европском филму. Скроман, али ипак свестан себе и својих дела, он не крије да је доста задужио европски филм.
Сабо је дипломирао на Филмској академији у Будимпешти 1961. године и као један од најталентованијих студената одмах се придружио студију Бела Балаж. За своје прве радове је хваљен и награђиван, а уследила је богата, успешна каријера. "Мефиста" је снимио 1981. године по роману Клауса Мана и ово дело му доноси многе награде, признање за сценарио у Кану и "Оскара" за најбољи страни филм. Уследили су "Пуковник Редл" (награда за режију у Кану), "Ханусен", "Sunshine", "Taking sides", "Као Јулија"... Сабо снима и данас, чита, посматра свет и учи, можда најважније лекције.

Научио сам многе лекције. Најважније је да читате о прошлости, да се трудите да схватате време у којем живите и да сачувате себе. Многи паметни људи су се трудили да промене свет у којем су живели. Неки су страдали, а они који нису успели су се повукли. Свима њима се дивим јер су се трудили. Ја нисам толико храбар, али настојим да говорим кроз своје филмове. Они говоре оно што сам научио и што учим још увек, можда у овим годинама и најтемељније.

Њихов проблем је што много желе и све то желе сада. Њих не занима историја. Понашају се тако јер мисле да они креирају историју. Можда то и раде, али ће о томе судити неки паметни људи тек за 50 или 100 година. Сећате се, у "Мефисту" сам говорио о уметнику опортунисти. Пре доласка Хитлера на власт био је левичар, онда се окренуо нацизму, а на крају је исмејан као кловн. Оваквих примера данас имате много. Уметници, новинари и неки паметни људи требало би да сведоче о времену, анализирају и критикују. Политика и уметност се не воле, али дневна политика доста утиче на уметност.

Најважнија ствар коју сам научио о филму је да морамо да будемо приповедачи у сликама, како да дамо причу, пренесемо је на платно. Сликари користе боје, платно и четкицу, књижевници речи, музичари ноте и мелодије, а филмски аутори све то обједињују. У причању приче доста помаже људско лице, гестикулација, гримаса и емоција. То лице припада некоме, има енергију која се преноси на гледаоце. Знате, има одличних сценарија, али они су упропашћени. Ти сценарији имају добре ликове, али су то лоши филмови јер су неуверљиви. Потребни су глумци који су способни да животну енергију унесу у лик. Сценарио је само део филма кроз који животна лица глумаца комуницирају с публиком. Потребне су емоције и идеје да би се публика идентификовала с ликовима. Ако су глумци добри и ово знају, имамо добар филм.

Да, на њих двоје, апсолутно. Међутим, мислим и на Глен Клоуз или Ралфа Фајнса, или многе европске глумце који нису много познати публици. Они имају појавност, лице, знају да пренесу емоцију, да поведу публику у двосатну филмску игру. Анет Бенинг је била маестрална у филму "Као Jулија". Када сам донео одлуку да режирам тај филм, знао сам да то могу само са њом. Када је гледате како тумачи главну јунакињу апсолутно јој верујете, без обзира да ли је депресивна и тужна, да ли хистерише или је срећна и глуми на сцени, или глуми у животу. Она зна да пружи емоцију и има меру.

Волим да читам и тражим романе који би добили екранизацијом или адаптацијом. "Путовање по месечини" је изузетан роман предратног мађарског писца Антала Шерба. Верујем у тај сценарио и филм, апсолутно сам му посвећен и он је мој повратак Мађарској, коју реално, никада нисам напуштао.

-----------------------------------------------------------

Не верујем да ће филм умрети. Биоскопи су нам неопходни. Када су децембра 1896. године браћа Лимијер представили прве покретне слике, отворена је нова ера комуникације. Живо људско лице је приказивало емоције које путују са једног места на друго. Покрет је преплавио публику. Од тада до данас филм живи, преживљава. У будућности ће постојати нове форме комуникације, али ће филм опстати. Данас имамо телевизију, компјутере и интернет, па и даље идемо у биоскоп. Преживела је и књига, па ће и филм.