Зашто туку децу? Може им се

Добро је што је у нашем друштву недопустива и кажњива дискриминација по националној, верској или каквој другој основи или што је недопустиво насиље над женама (најчешће спомињано као насиље у породици), без обзира на то што још увек има оних који се томе опиру. Стога, као што није легитимно заговарати у медијима насиље над женама, насиље над, нпр. Ескимима, исто тако није легитимно ни заговарати насиље над децом, јер промовисати батину као васпитно средство и заговарати неопходност телесног кажњавања деце јесте подршка насиљу.

Ставови да је неопходно децу телесно кажњавати, да деца која нису добијала батине постају свирепе и агресивне одрасле особе и да је телесно кажњавање дужност родитеља јесу дубоко погрешни, проблематични и штетни, а последице њиховог заговарања су по децу и друштво тешке.

„Аргументи” за заступање права на телесно кажњавање деце су врло танки. Нису само деца та која су склона ризичном, ирационалном и „безобразном” понашању, већ то чине и одрасли. Требало би, ваљда, за све оне који нису добијали батине као деца, или јесу, али недовољно, па сада возе пијани, лажу шефове, гурају друге у аутобусу, псују власт... увести телесно кажњавање. Или можда постоји старосна граница до које је батина делотворна, а коју наука не познаје. Тако је можда телесно кажњавање пожељно до треће, можда шеснаесте или до двадесет пете године? Биће ипак да је разлог зашто одрасли олако туку децу, а кажњавају тучу одраслих, једноставан – може им се. Подсетимо се да је постојало и доба када су поједини одрасли имали легално право да физички кажњавају и одрасле који су непослушни. Тада им се то – могло. На срећу, историја просвећивања почива на разумевању права и слобода других. А ти други нису само одрасли.

Много је писаних трагова који сведоче о друштвима која су се брутално односила према деци, а да је то тада изгледало општеприхватљиво. Што даље будемо ишли у историју, пронаћи ћемо све бројније и све теже облике физичког кажњавања, нарочито друштвено и физички слабих. Али није то оно што је човечанству омогућило развој и уздизање духа, већ управо одустајање од тога да децу доживљава као објекте и, уместо тога, да покуша да их разуме.

Теза да је физичко кажњавање својствено нашим родитељима и да је оно у „традицији васпитања” те да се без тога родитељима одузима ауторитет и могућност утицаја је, такође, погрешна. Не тако давно врло својствено нашој култури и овдашњој традицији било је и васпитно физичко кажњавање жена, непослушних супруга и домаћица. Пошто се често као аргументи користе „народне мудрости”, ево још једне: „На пса зама’ни, жену удари”. Знамо да има оних који су привржени овим идејама, али је важно разумети колико је такав став срамотан и недопустив.

Родитељска је велика брига то шта је најбољи начин васпитања деце данас. Међутим, постоји велика разлика између онога што је, с једне стране, тражење доброг васпитног модела и подучавање родитељству, и с друге стране, заговарање и подстицање на телесно кажњавање. Оно што децу подучава агресији није „ненасиље” („Кад ненасиље рађа насиље”, „Политика”, 15. 11), већ пермисивност, односно попустљивост родитеља према неприхватљивом понашању детета. За тај проблем довољан је озбиљан укор уз обавезну доследност у ставу родитеља и уз обавезно позитивно усмерење. Ако је потребно и уз претњу казном (али не физичком), нпр. скратити детету време за видео-игре. Могуће је и неопходно је хуманизовати однос према деци!

Директор Школе без насиља