Битка свих нас за друштво без насиља

У годинама иза нас, бројне вредности су нестајале, а најрањивије су остале најосетљивије групе друштва, међу којима су и жене. Изборити се за своје место у кући, на послу, остварити једнака права и услове за рад изузетно је тешко у још традиционалном друштву какво је Србија.

Насиље је озбиљан друштвени проблем који прети да генерише још насилника ако му се брзо не стане на пут. Максималнe ригорозне казне, брзи судски процеси, забрана приласка и осуда морају бити реакција државе и друштва, а жртвама мора бити гарантована максимална социјална, економска, здравствена и психолошка заштита.

Један спот - вирал који је прошле године лансиран као подршка националној кампањи против породичног насиља и за подршку сигурним кућама, под називом „Једна фотографија дневно у најгорој години мог живота“ претворио се у глобални феномен који је прегледан око 34 милиона пута, остваривши 11.000 коментара глобалне дебате о насиљу над женама, показавши колико је то глобално важно питање.

И ми морамо применити све ефикасне облике заштите жена од насиља, али и створити услове за превенцију. Насиље над женама на овим просторима део је и културног наслеђа, али свакако и наслеђа блиске прошлости које покреће бројна питања - да ли је породица, уместо стуба друштва, постала вентил за деструкцију, да ли је деструктивно понашање реакција на године ратова, санкција и економску кризу, да ли је насиље које смо преживели од нас створило насилнике?

Због тога је веома важно, поред стварања снажних државних регулатива, у друштву мењати културни модел у који је уграђено свако насиље, наравно и према женама. То онда захтева и паралелну борбу кроз образовни систем  - од породице, вртића, преко школа и факултета, али и кроз све друге облике друштвеног живота. Ненасиље мора постати доминантна вредност, која ће заменити квазихеројство које се најчешће одсликава кроз насиље према слабијима.

Морамо стално истицати позитивне примере, од активиста који се веома често усамљено боре, до невладиних организација, али и позитивних примера из судске праксе, политике.

Медијска презентација мора бити мање таблоидна а више у функцији подстицања заједнице да учествује у мењању ове културе понашања, од тога да се заинтересујете кад чујете да ваш комшија врши насиље над супругом или децом и пријавите то одмах полицији (а не да окрећете главу, јер то нису ваша посла), до драстичне примене закона по којем се насилник одмах удаљава из стана и забрањује му се контакт са жртвом и прилажење, за шта ће се залагати Координационо тело за родну равноправност, на чијем сам челу.

Мора се радити и на оснаживању жена, јер ако се не стварају услови за осамостаљивање, понављаће се образац по којем се жртве стално враћају у окружење насилника, јер немају где да оду, да се склоне и наставе нормалан живот.

За промену модела понашања нису довољни само држава, Координационо тело, невладин сектор и по неки активиста, потребни су сви јер ово није питање само једног појединца, већ озбиљан друштвени проблем који тражи да се пред њим не затварају очи.

Ово је битка свих нас за друштво без насиља.

Потпредседница Владе Србије, председница Координационог тела за родну равноправност