Bitka svih nas za društvo bez nasilja

U godinama iza nas, brojne vrednosti su nestajale, a najranjivije su ostale najosetljivije grupe društva, među kojima su i žene. Izboriti se za svoje mesto u kući, na poslu, ostvariti jednaka prava i uslove za rad izuzetno je teško u još tradicionalnom društvu kakvo je Srbija.

Nasilje je ozbiljan društveni problem koji preti da generiše još nasilnika ako mu se brzo ne stane na put. Maksimalne rigorozne kazne, brzi sudski procesi, zabrana prilaska i osuda moraju biti reakcija države i društva, a žrtvama mora biti garantovana maksimalna socijalna, ekonomska, zdravstvena i psihološka zaštita.

Jedan spot - viral koji je prošle godine lansiran kao podrška nacionalnoj kampanji protiv porodičnog nasilja i za podršku sigurnim kućama, pod nazivom „Jedna fotografija dnevno u najgoroj godini mog života“ pretvorio se u globalni fenomen koji je pregledan oko 34 miliona puta, ostvarivši 11.000 komentara globalne debate o nasilju nad ženama, pokazavši koliko je to globalno važno pitanje.

I mi moramo primeniti sve efikasne oblike zaštite žena od nasilja, ali i stvoriti uslove za prevenciju. Nasilje nad ženama na ovim prostorima deo je i kulturnog nasleđa, ali svakako i nasleđa bliske prošlosti koje pokreće brojna pitanja - da li je porodica, umesto stuba društva, postala ventil za destrukciju, da li je destruktivno ponašanje reakcija na godine ratova, sankcija i ekonomsku krizu, da li je nasilje koje smo preživeli od nas stvorilo nasilnike?

Zbog toga je veoma važno, pored stvaranja snažnih državnih regulativa, u društvu menjati kulturni model u koji je ugrađeno svako nasilje, naravno i prema ženama. To onda zahteva i paralelnu borbu kroz obrazovni sistem  - od porodice, vrtića, preko škola i fakulteta, ali i kroz sve druge oblike društvenog života. Nenasilje mora postati dominantna vrednost, koja će zameniti kvaziherojstvo koje se najčešće odslikava kroz nasilje prema slabijima.

Moramo stalno isticati pozitivne primere, od aktivista koji se veoma često usamljeno bore, do nevladinih organizacija, ali i pozitivnih primera iz sudske prakse, politike.

Medijska prezentacija mora biti manje tabloidna a više u funkciji podsticanja zajednice da učestvuje u menjanju ove kulture ponašanja, od toga da se zainteresujete kad čujete da vaš komšija vrši nasilje nad suprugom ili decom i prijavite to odmah policiji (a ne da okrećete glavu, jer to nisu vaša posla), do drastične primene zakona po kojem se nasilnik odmah udaljava iz stana i zabranjuje mu se kontakt sa žrtvom i prilaženje, za šta će se zalagati Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, na čijem sam čelu.

Mora se raditi i na osnaživanju žena, jer ako se ne stvaraju uslovi za osamostaljivanje, ponavljaće se obrazac po kojem se žrtve stalno vraćaju u okruženje nasilnika, jer nemaju gde da odu, da se sklone i nastave normalan život.

Za promenu modela ponašanja nisu dovoljni samo država, Koordinaciono telo, nevladin sektor i po neki aktivista, potrebni su svi jer ovo nije pitanje samo jednog pojedinca, već ozbiljan društveni problem koji traži da se pred njim ne zatvaraju oči.

Ovo je bitka svih nas za društvo bez nasilja.

Potpredsednica Vlade Srbije, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost