Нова шанса иранском детанту

Иран и шест светских сила пропустили су јуче рок да постигну споразум о спорном нуклеарном програму Техерана, остављајући аналитичаре да нагађају да ли се ради о неуспеху који прети општој и регионалној стабилности, или је договор о наставку преговора довољна гаранција да ће се решење деценијског сукоба наћи у догледној будућности.

Упркос грозничавој активности коју су на релацији Мускат–Беч последњих недеља предводили шефови дипломатија САД и Ирана, показало се да и после 12 година преговарања разлике и неповерење није лако пребродити. Договорено је само да се рок продужи те да политички договор треба да буде постигнут до 1. марта наредне године, а коначни споразум да буду потписан до 1. јула.

Камен спотицања тиче се иранских капацитета обогаћивања уранијума. Техеран жели да сачува постојећу инфраструктуру центрифуга, а велике силе сматрају да је редукција неопходна. Кључни циљ је споразум који би нуклеарни програм исламске републике успорио до те мере да Техерану буде неопходно барем годину дана да произведе довољно фисионог материјала за нуклеарну бомбу – у случају да прекрши договор.

Има разлике и у динамици изласка Ирана из изолације и темпа укидања санкција наметнутих још 2006. Техеран очекује да све санкције буду одмах укинуте, док је П5+1 (пет сталних чланица Савета безбедности плус Немачка) за њихово фазно скидање – што је фактички почело новембра 2013. када је у Женеви постигнут прелазни договор на основу кога се до сада преговарало.

Започети као мултилатерални, преговори су фактички били сведени на билатералне: између САД и Ирана. То изазива велику нервозу на три адресе: у америчком Конгресу, у Израелу и по конзервативним краљевинама Залива. 

Убедљива већина републиканаца, који су учврстили контролу над оба конгресна дома, три деценије су учени да мрзе Иран а било какве контакте са Техераном описују као још једну слабост Обамине администрације која се устезала да нападне Сирију или да чврсто одговори Русији.

Премијер Бенјамин Нетанијаху дубоко је уверен да ајатоласима не треба веровати када кажу да Иран не жели атомску бомбу. Нуклеарни монопол Израела би нестао. Биће касно, поручује Нетанијаху Американцима. „Иран није ваш савезник. Иран није ваш пријатељ. Иран је ваш непријатељ.”

Монарси Залива фокусирани су више на Иран као на регионалну силу која свој утицај шири „шиитским полумесецом” преко Ирака и Сирије до Либана. Залив отворено страхује да би нормализација односа са Техераном ишла на рачун њихове стратешке сарадње са Вашингтоном.

Ирански председник Хасан Рухани јесте од ајатолаха Хамнеија добио сагласност да преговара о иранском нуклеарном програму, да одбрани пројекат мирнодопске употребе атома у који је уложено 45 милијарди долара, али не и да нормализује односе са „Великом сатаном”.

Сачувана је међутим шанса да досад манифестована количина добре воље између Џона Керија и Мохамада Џавада Зарифа буде релативно брзо преточена у споразум. Један рок је промашен, али прилика за договор који би значајно утицао на Блиски исток и ублажио тензију која поводом Ирана влада на Западу није уништена.

Иран и П5+1 су до пред крај ове рунде међусобно пребацивали недостатак флексибилности и дефицит искрене жеље за компромисом, али ни једни ни други не мисле да је ово крај. Уосталом, наставак преговора следи и то је сада најважније.

Ирански споразум могао би да има велики утицај пре свега на развој догађаја на Блиском истоку који је притиснут претњама Исламске државе, грађанским ратом у Сирији, Ираком коме прети распад због шиитско-сунитских обрачуна. 

Од споразума зависи да ли ће Иран, који данас има огроман утицај у Ираку, Сирији, Либану и Јемену, бити фактор стабилности или таква претња миру за коју Израел каже да га треба бомбардовати. 

Иран конкретно помаже ирачким Курдима да се одбране од напредовања џихадиста Исламске државе. Својим утицајем допринео је мирној смени власти у Багдаду и уклањању бившег премијера Нурија ел Маликија, шиита који је годинама потискивао суните и на тај начин допринео настанку Исламске државе. Техеран стоји и иза договора ирачке централне власти и Курда око нафте.

Ту је и Сирија. Иран је највећи савезник председника Башара ел Асада кога сматра не само чуварем интегритета земље, већ и неопходним савезником за ликвидацију исламиста и њиховог калифата. 

Да би Исламска држава била „уништена”, како жели Обама, да би Ирак добио прилику да постане стабилна држава, да би Сирија имала шансу за мир, да би успела транзиција у Авганистану, да би израелско-либанска граница била стабилна – све то у великој мери зависи од Ирана и успешног завршетка његових преговора са шест великих сила.

Нико не очекује да деценијама таложено непријатељство и неповерење намах нестану, али шансе су отворене. Много напора и времена је уложено у решавање једног од горућих питања света да би се тек тако одустало. Споразум је засад изостао, али сачувано је време за детант.