Протестном песмом да ти кажем правду

Вансеријски дебитантски играни филм „Суд” индијског сценаристе и редитеља Чајтанија Тамханеа, од оне је врсте филмских дела због којих реч ауторски у називу београдског фестивала има свој пуни смисао и оправдање.

Летос премијерно приказан буквално као последњи филм у програму „Хоризонти” 71. Венеције, уздрмао је фестивалску завршницу, изазвао усхићење у већ проређеном гледалишту, оборио с ногу жири за доделу награде најбољем дебитантском филму на челу са италијанском редитељком Аличе Рорвахер и све се на крају завршило наградом „Златни лав будућности” у рукама Тамаханеа.

Овај индијски аутор (1987, Мумбај) са својим продуцентом и глумцем у филму Вивеком Гомбером, представиће свој „Суд” београдској публици (у ДКЦ-у данас, а у Дому омладине у петак). Филм није за пропуштање, јер је реч о делу у којем аутор кроз крајње натуралистичке, а колоритно сликовите сцене једног несвакидашњег судског процеса, проучава друштво и колектив и огољује правосудни, али и кастински систем Индије.

У венецијанском разговору за „Политику”, на питање о инспирацији за овакву филмску причу која је толико далеко од популарних боливудских производа, Чајтанија Тамахане је одговорио: „Судство је овлашћена, али насилна институција која одмерава животне и смртне пресуде.

Из филма „Суд“ 

То је једна од оних платформи на којој су људи свих класа и култура ограђени иако су испреплетени у међусобној интеракцији. Истраживао сам све те ауторитативне фигуре које учествују у суђењу: судија, тужилац, адвокат одбране, који су и сами робови правила, протокола, хијерархије.

Врло брзо сам схватио да ти људи долазе из истих породица, из истог друштвено-културног контекста којем и сви ми други припадамо. Једина је разлика у томе што су се они задесили на позицијама моћи.”

Филм из суднице мени је омиљен жанр, али сте ви успели да надмашите сва моја очекивања?

Можда зато што смо се ми, уместо као у играним филмовима овог жанра који често имају за циљ субјективно искуство, држали документарности стварних суђења. Како не можете да добијете дозволу да снимате у судници, изградили смо сценографију по „кроју” и по атмосфери нижег суда. И са тим смо се сналазили, јер фотографисање или документација, такође, нису дозвољени, те су сценографи радили по сећању, ослањајући се на белешке и цртеже кришом прављење током присуства разним суђењима.

Натуралност, аутентичност и интелигентно написан сценарио, прави је рецепт за добар филм?

Неке од прича које се одвијају у просторијама нижих судова Мумбаја, заиста су чудније од фикције, тако да нисам инспирацију морао да тражим у литератури или другим филмовима. Оно што је у мом „Суду” другачије од онога што је уобичајено за овакву врсту филмова, јесте тај јединствени културни миље Мубаја у којем је снимљен. У том смислу „Суд” је готово субверзија класичне структуре филма из суднице.

Присуство Мубаја је веома важно у филму, али шта родни град још значи за вас?

Рођен сам у продици коју би сви странци назвали „оригинални становници” Мумбаја, а то је град млинских радника, синдикалаца, комуниста и социјалиста, миграната, новинара, наставника, академика. У том смислу филм „Суд” је постављен из инсајдерске перспективе Мумбаја. Посебно из културе Махараштре (држава којој припада Мумбај) и отуда та природност наших избора, у смислу избора глумаца, костима, начина на који смо снимали филм, дизајна звука. Сваки лик у филму припада другој и културно необичној стварности града. Они коегзистирају у густо набијеној метрополи, па ипак, они се никада не преклапају. Покушао сам да поново креирам део мојих успомена из детињства деведесетих година, али сам се брзо суочио са тим да такав Мумбај више не постоји.

Зашто?

Темпо трансформације и такозваног развоја града је толико брз да је онај Мумбај из наших сећања, готово изумро. Дакле, „Суд” је за мене и покушај да ухватим сећања на неке од тих места у мом граду и на неке од људи који су се борили да у Мумбају преживе.

Ваш главни јунак је аутор протестне народне музике популарне у Индији?

Та врста музике је рођена у Индији као реакција на британски колонијализам, а касније су примат над њом преузеле комунистичке партије. Сам Мумбај је у последњих сто година постао арена за протестну политику и протестну музику. Још од тридесетих година прошлог века уметници су у њему певали протестне песме и организовали агитпропске представе. Песник у мом филму припада далит заједници, групи која се традиционално сматра „недодирљивима”, са хиљаду година традиције репресије и маргинализације. Његов лик се заснива на протестним певачима у „Далит пантер” покрету из седамдесетих година, који је био радикални покрет против касти.

Да ли овакав покрет и данас постоји?

Да, али заузимају далеко смањени простор. Сви облици отпора, било правног било културног, неутралишу се и под сталним су надзором државе.

Мумбај је и краљевство Боливуда, а ви сте ипак успели да ангажујете глумце чија лица нису позната?

Желео сам да Мумбају дам стварни живот, а то сам могао да постигнем једино ако га препустим његовим становницима. На аудицији за улоге било је више од 1.800 људи из различитих сфера живота – од конобара, наставника, железничких радника, возача и највећи број њих никада пре није стао пред камере. Одабрали смо њих 150 за које сам сматрао да ће се својом појавом најбоље уклопити у поједине делове приче. Интензивно смо вежбали, најчешће смо снимали само једну сцену дневно са минимум 30 понављања, али смо на крају успели.

Ни ваш главни глумац Вира Сатидар, који игра оптуженог песника Нарајана Камблеа, није професионалац?

Није, Сатидар је активиста, борац за демократска права и никада пре није се суочио са камером. Ни Прадеп Јоши, који игра судију, није глумац већ наставник музике у школи за ђаке са посебним потребама. Уша Бане, која игра удовицу преминулог канализационог радника због чије смрти се суди Камблеу, заиста је удовица таквог радника која је и сама прошла кроз многе судске процесе. Осим улога два адвоката и полицајца, које тумаче професионални глумци, сви други нису професионалци, већ становници Мумбаја.

Оно што ваш филм још показује јесте истрајност кастинског система у Индији?

Каста је невидљива, неизречена сила која оперише кроз филм. Индијски систем касти је превише компликован да бих вам га објаснио на мало простора, али рецимо да у „Суду” постоји константна игра са презименима актера, што указује на социјално раслојавање ликова, на слом комуникације и неразумевање као саставних делова судских сцена. Иако је у теорији Устав земље врховни закон, у пракси је тај званични језик дискурса у току поступака толико волшебан, да је ван делокруга већине људи. Такође, и храна у филму је важна метафора за касте и класне поделе. То где људи живе и шта једу постало је нешто попут важног алата за разумевање њиховог места у друштву.