Заробљени у детињству

Дебитантски дугометражни играни филм „Непослушни” сценаристе, редитеља, чак и продуцента, Мине Ђукић поседује обиље неопходних атрибута због којих се може сматрати уметничким, ауторским филмом.

Бескомпромисан у замисли, свеукупној поставци и реализацији, врхунски и снимљен и дизајниран, филм „Непослушни” на српској кинематографској сцени додаје још један важан поен у корист најмлађе генерације наших филмских стваралаца. Оне (генерације), која прилично храбро одбацује „утабане” естетске, жанровске и тематске стереотипе и ствара све чвршће обрисе нечег што се већ сада може звати нови српски филм. Припадници ове генерације можда од таквих својих филмова неће напунити стомаке, али ће створити име и бити чисти пред сопственим уметничким бићем. То је вредно поштовања и дубоког уважавања.

У најкраћем, најбољу дефиницију филма Мине Ђукић даје главна јунакиња, која одговарајући у једном тренутку на питање какве филмове воли каже: „Да је компликовано, да се дешава у забити и да се воле.” Свега тога има у „Непослушнима” и у том смислу овај филм је прави изазов за гледаоце. Све оне који у биоскопски мрак буду ушли отвореног ума и срца брзо ће их ухватити и очарати, пре свега својом запањујућом визуелном снагом и лепотом, а онда и меланхолијом и неким чудесним жалом за детињством у којем је било и лепше и другачије и којем још није речено оно заувек збогом. Оне који су себе одавно пребацили на неке друге и другачије, могуће је и сасвим убрзане „канале”, „Непослушне” неће хтети или неће умети да ставе на своју листу вољених филмова.

Филм Ђукићеве је својеврсна романтичарско-лирска пасторала, „роуд муви” у којем се главни, 24-годишњи јунаци, возе бициклом кроз нестварно лепе војвођанске пејзаже проживљавајући сећања и на своје детињство и „клиначку” љубав. Лени (Хана Селимовић) је девојка која одбија да одрасте иако је свесна да зрелост куца на врата. И даље бежи од свега што је плаши и са чим не уме да се суочи. Лазар (Младен Совиљ) је њен најбољи друг из детињства који се после много година враћа у провинцију (да сахрани оца) и у Ленин живот, прихватајући њену игру заустављања детињства на силу и необично путовање током којег ће открити праву природу својих односа.

То је оквир за магично-реалистичку мелодраму, у којој се уз неуобичајену стилизацију и паралелне флешбекове, осим љубави тематизује и „смрт” детињства и одрастање, суочавање са периодом зрелости и мајчинство. У свему томе важно место заузима Наратор у различитим улогама (Миња Субота), који се директно обраћа камери, има задатак да усмери гледаоца на токове приче, понашајући се понекад као извештач, као директни учесник или коментатор збивања, али никада „сметало”. Напротив, он је корисни творац саме приче о Лени и Лазару. На страну и то што је легендарни Миња Субота и својом појавом и својим композицијама и стиховима најпопуларнијих дечијих песама, на посебан и драгоцен начин „обојио” читав филм, начинивши га додатно аутентичним.

Иако су сви глумци у „Непослушнима” у својим улогама тачни у одговорима на редитељске захтеве, у глумачкој подели ипак као да нешто „шкрипи”. Можда због недовољне харизме између Младена Совиља и Хане Селимовић. Селимовићева јесте маестрална у приказу емотивних стања младе жене, али у појединим крупним кадровима као да је прерасла годиште свог лика (24). Сниматељ филма Ђорђе Арамбашић заслужује посебно поглавље у било каквој причи о овом филму. Он не само да је испратио визију Мине Ђукић, него ју је и надмашио. Све похвале!