Осам и по деценија музике

Кад је ступио у велику дворану Коларчеве задужбине, попео се на сцену и наклонио оркестру и публици, проломио се аплауз какав се ретко чује чак и овде, где су наступали највећи светски извођачи. А онда је подигао диригентску палицу, и наступила је тишина. Готово да се могло чути како је низ неколико образа склизнула суза, јер нема Београд тако често прилику да на овакав начин ода почаст једном уметнику: Младен Јагушт је свој 90. рођендан обележио онако како је живео свих претходних деценија– уз музику.

– Да будем искрен, у десету деценију ћу закорачити тек за неки дан, 10. децембра, али је концерт на Коларцу заиста био она права прослава какву бих пожелео, уз свираче Београдске филхармоније, са којом ми је ово био 51. наступ и која је тек годину дана млађа од мене, уз публику и пријатеље, и уз дела Моцарта, Чајковског и Брамса – каже маестро.

Недостајала је само његова верна пратиља, прва љубав, жена са којом је био у браку пуних 60 година, која му је подарила дивну кћи, и уз чију подршку, разумевање и подстицај је успевао да савлада и највеће животне изазове. Марија, Маја, умрла је 2008. године, али њен младалачки осмех га и даље, сваки дан, прати са старе фотографије, док у свом малом новобеоградском стану свира клавир. Маји је на концерту посветио Брамсову прву симфонију, јер је ту композицију први пут дириговао кад је она била уз њега.

– Марженку Кубичек, Чехињу годину дана млађу од мене, коју су укућани звали Беба, а ја је прозвао Маја (скраћено од Марија, што је српски превод њеног имена) упознао сам за време рата код мог тече. Потицала је из породице музичара, мада се сама није бавила музиком – прича нам маестро.

Али одговор на питање како се распламсала њихова романса стигао је тек касније, јер му је претходио читав низ авантура које је Младен Јагушт,један од најзначајнијих диригената у Србији и бившој Југославији, хорски, оперски, симфонијски и ораторијумски диригент међународног угледа, морао да прође од тренутка кад је угледао светлост дана у Слуњи, малом месту у Хрватској, па до венчања с Мајом и њиховог заједничког путовања у нови живот…

– Иако нисам ту рођен, детињство и најранију младост, до 16. године,  провео сам у Крагујевцу, зато ме за тај град вежу многе лепе, али и тужне и потресне успомене – каже Јагушт.

Његови родитељи, отац Томо и мајка Ружица, у Слуњи су успешно водили породичну стругару (пилану) и једну уљару. Младен је имао три године, а његова сестра Божена пет кад су се преселили у Крагујевац.

– Мамина тетка Невенка се удала за богатог Чеха, гвожђарског трговца из Сиска, који је поред осталог држао дућан „Ческо стовариште” у Крагујевцу. Понудио је мојима новац да га преузму и спасу. Не само да су сачували радњу, већ су толико развили посао да је „Чешка задруга“ (како су је касније прозвали) постала најпрометнија продавница гвожђарске и пољопривредне робе, алата и машина у околини. Тата је унапред плаћао набавке, зато је имао богатији избор и ниже цене од других. Добро су зарађивали, па је мама узела под своје и двоје деце свог брата који је отишао у Америку. Дечака је послала на школовање, а девојчица је живела са нама у Крагујевцу – присећа се наш саговорник.

Дедин унук међу девојкама

Једно време са њима је живео и деда по мајци, професор Белавић, од кога је Младен наследио музички таленат.

– Деда је дивно певао, а у Загребу је основао студентски хор „Младост”, који је због дединих панславистичких идеја био једино певачко друштво које је присуствовао крунисању краља Петра Првог. Професор Белавић је, због словенофилства, из Хрватске протеран у Бугарску, одакле се вратио тек по стварању Југославије. Иначе је предавао класичне језике. Тај таленат је мене прескочио и „прешао” на моју кћи Ладу и унука Ила Акада (отац му је Либанац), обоје су студирали грчки и латински. Ћерка је, до пензије, предавала класичне језике у Сремским Карловцима, Новом Саду и Београду, а унук је на Филолошком факултету у Београду. Деда је био и велики боем, али и поклоник уметности, и дружио се са многим песницима тог времена – приповеда Јагушт.

Уместо класичних језика, он је научио – немачки, као матерњи, захваљујући бечкој гувернанти коју је мајка Ружица ангажовала да чува њега и сестру док је она водила послове у радњи. То му је касније, у рату, можда спасло главу. Као и апсолутни слух и таленат за музику.

– Имао сам леп, јасан глас, и као дете често сам певао шлагере пред очевим пословним партнерима, а он ми је за то давао по два динара. Мама је схватила да ми музика лежи, и кад сам имао шест година купила ми виолину и нашла наставника, једног руског избеглицу. Крагујевац је тада био прави космополитски град, његов чувени Војнотехнички завод је окупљао најбоље мајсторе, стручњаке и раднике свих нација и вера. После сам учио код Драга Јанушића, који је у крагујевачки војни оркестар дошао из Загребачког конзерваторијума, а био је ученик чувеног професора Вацлава Хумла из Прага. Уз сестру, којој је млади капелан Карел Бач држао часове, почео сам да свирам и клавир, а на игранкама сам на хармоници изводио танго, валцере, фокстрот… – присећа се Јагушт својих почетака.

Леп глас, познавање неколико инструмената и „читање нота” омогућили су Младену да се брзо и успешно отисне у свет музике и у њему лако снађе прелазећи са једног на друго задужење. Певао је солистичке деонице у ђачком хору Горње крагујевачке основне школе, и док су друга деца недељом ишла на спортске утакмице, он је са другарима на виолини увежбавао класике. После је наступао са гимназијским оркестром, певао у црквеном хору…

– Нови капелан је желео да на његовим мисама певају и деца, па ме је ангажовао да водим дечји хор. То је био почетак мог дириговања – сматра Јагушт.

Седми разред гимназије уписао је код тетке и тече у Сиску, где је са породицом пребегао из Крагујевца кад су Немци почели да бомбардују војну фабрику, али и да бесомучно пљачкају „Чешку задругу“.

– Сећам се да сам на железничкој станици у Сиску чекао вагоне којима је отац намеравао да из Крагујевца пребаци робу коју је сачувао. Уместо њих, стигла је вест о масовним стрељањима. Многи моји школски другови и очеви шегрти су тад страдали. Тате није било данима, плашили смо се да је и он погинуо. Појавио се тек крајем новембра, само у кошуљи… – враћа се Јагушт у давне ратне године које су преживели добрим делом захваљујући роби коју је отац унапред платио, па је се окупатори нису дочепали.

У Сиску је водио џез ансамбл „Седам сувих шљива”са још шесторицом другара, који је свирао на ђачким поподневним чајанкама, а на позив директора школе, Младен је преузео да води и женски гимназијски хор. Није му било лако, каже. Не због музике, него… он млад, пун хормона, а око њега све једре, лепе девојке, па кад подигне палицу да диригује, дигне се и оно што не би смело.

Крагујевачки „Швејк“ у рату

После матуре регрутовали су га у државну војску (то није била она добровољачка, усташка), али је рок служио на Радио Загребу као музички инспицијент, где је већ био ангажован захваљујући дечку његове тадашње наставнице музике Вере Богданов (која га је, иначе, учила према испитом програму Музичке академије).

– У војсци су ме, мало подсмешљиво, звали „Швејк”  – признаје Јагушт.

Као студент Музичке академије у Загребу одбио је да положи усташку заклетву, али је ипак сачувао живот: један пријатељ је удесио да га пошаљу у музички просветарски дом у Карловцу јер им је био потребан хармоникаш. А тамо га је чекала Маја…

Тако је прошао рат не испаливши ни метак – мада је сам неколико пута био на мети оружја. Кад је по казни прекомандован из Карловца у Јастребарскојер није хтео да буде музичка пратња неком усташком певачу, пред њим је убијен отац једног од младића који су се придружили партизанима. Бомбардовање касарне у Јастребарском је преживео једва избегавши експлозију, а затим кријући се испод моста. Бежећи натраг ка Карловцу умало је на путу страдао од пројектила који је промашио возило у којем је био и погодио оно иза. Још једном му се глава нашла у торби кад је загазио у минско поље…

Загребачку Музичку академију је уписао школске 1944/1945. године.

– Требало је, уз основни предмет, дириговање, да упишем и један оркестарски инструмент. Хтео сам виолину, али ме је декан замолио да узмем виолу, јер није било виолиста. Кад сам, међутим, добио тај инструмент, схватио сам да су моје руке за њега премале. За неки дан су ми дали другу виолу, и то дамску – с осмехом се присећа маестро.

Као ученик чувеног Фридриха Цауна академију језавршио 1949. године. Пре тога, 28. новембра 1948, оженио се Мајом (она је студирала економију), „да бисмо коначно престали да се мрзнемо по парковима”, како каже, и убрзо добио кћи Ладу.

Још као студент 1945. године је основао хор „Иван Горан Ковачић” којим је и руководио. Са њим је 1948. победио на такмичењу хорова у Београду, што га је препоручило за посао са Камерним хором Радио Загреба (1949–1951), где је потом радио и као корепетитор и диригент Загребачке опере,а онда је 1957. позван да води хор и оркестар Уметничког ансамбла Дома ЈНА у Београду. Најважнији аргумент је био – стан који му је обезбеђен.

– Одатле сам 1966. отишао кад је нови шеф армијског оркестра замислио да направи ревијални оркестар и да промени његов састав. Дао сам отказ – каже Јагушт.

Продао „стенвеј” због „бубе”

Наредне четири године био је диригент и директор новосадске Опере са Балетом Српског народног позоришта. Тамо су, додаје с поносом, први пут у Југославији постављене на сцену Вердијеве опере „Магбет“ и „Симон Боканегра“.

– Због свакодневног путовања у Нови Садпродао сам свој клавир, величанствени „стенвеј“, да бих купио мали аутомобил, „фолксваген”, али ми је живот на релацији између два града на крају ипак дозлогрдио и 1970. прихватио сам да поново будем диригент и шеф Симфонијског оркестра и хора РТВ Београд, са којим сам раније сарађивао. Ту сам остао све до пензионисања 1984. године – каже Јагушт.

Предавао је и као редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Факултету музичких уметности у Београду, а захваљујући свом широком репертоару као диригент гостовао је на свим већим југословенским фестивалима (Дубровачке летње игре, Охридско лето, Сарајевске музичке свечаности, Номус, Бемус, Оперски бијенале, Мокрањчеви дани…) и широм света. Нема, такорећи, те врсте композиција, нити композитора који није прошао кроз његове диригентске, или извођачке руке… Са посебним осећањима помиње Моцартову „Малу ноћну музику” због свог првог јавног виолинског наступа са шест година, Мокрањчеву 7. руковет јер је дириговао као студент поводом Дана младости, заменивши болесног професора на молбу декана, и 10. руковет, са којом је његов хор „Иван Горан Ковачић“ освојио прву награду на такмичењу хорова у Београду.

Па ипак, признаје, једна му је жеља остала неиспуњена: да диригује Вагнеровом опером „Тристан и Изолда“.

Његови многобројни поштоваоци би радо дочекали да то чују на Јагуштов стоти рођендан.

-------------------------------------------------

Награде и фестивали

Младен Јагушт је добитник две октобарске награде, Новог Сада и Београда, затим Вукове награде, наградеУдружења композитора Југославије(за извођење домаћих аутора и снимке тих извођења –„Коштане”, „Охридске легенде” и комплетног опусаСтевана Ст. Мокрањца), као и награде за животно дело (за дириговање оркестром новосадске академије).

-------------------------------------------------

Сликарски опус и спортски дух

Мање је познато да је чувени диригент још и изврстан сликар, чак је уписао Ликовну академију као младић. Посебно воли технику акварела, а од мотива – пејзаже. Имао је неколико продајних изложби. Многи његови шумски предели са стазама на којима се смењују светлост и сенке и морске увале у благој измаглици призори су са Мљета, где је често летовао са својом Мајом и пријатељима. У детињству је ишао по селима око Крагујевца и цртао сеоске призоре, па му се тако догодило да му се у једном дворишту на Тари прикрала свиња – и појела слику!

Младен Јагушт, иако ситан растом (што га је, каже, одвратило од оперске каријере), спортски је тип. Био је добар скијаш (на једном надметању јуниора освојио је мали победнички пехар), а тренирао је и пливање. Свако јутро, још од младости, ради гимнастику. Редовно иде у шетњу београдским обалама, и једино га велики кијамет од тога може одвратити. Ето рецепта за дуговечност!