Русија неће геополитичку игру

„Русија неће учествовати ни у каквим геополитичким сукобима, али ће увек бити спремна да заштити сопствени суверенитет”, изјавио је ових дана председник Руске Федерације Владимир Путин. Његова изјава односила се, пре свега, на западна мешетарења поводом будућности грађанским ратом захваћене Украјине.

Са друге стране, Семјуел Чејреп, стручњак америчког листа „Форин полиси”, сматра да је једини излаз за преживљавање Украјине – закључење споразума са Русијом. „У краткорочној и средњорочној перспективи за Кијев је много важнији политички договор са Москвом него подршка Запада, па макар иста била изражена и у војној помоћи”, закључује Чејреп.

Нема сумње да је Украјина кључ будућности европског континента. Тога су свесни и у Москви и у Бриселу. Али и у Вашингтону. Најбољи доказ за то је недавна посета америчког потпредседника Џозефа Бајдена Кијеву и његова нескривена „заинтересованост” за стварање нове коалиционе већине у Врховној ради.

Међутим, велико је питање да ли су тога довољно свесни и у украјинској престоници. Или се тамо руководе инерцијом изазваном крвавим нередима у центру града са почетка године, у нади да ће неко други, моћнији, уместо самих Украјинаца разрешити чвор у који се заплела друга по величини европска држава.

Заинтересованост су показале најближе комшије и некадашња совјетска браћа – Руси. Ништа мање пажње нису исказали ни са друге стране Атлантика, у Вашингтону. Нажалост, и једни и други су при томе истакли првенствено жељу да заштите, па и ојачају сопствене интересе у региону. О интересима самих Украјинаца нема много објашњавања. Ваљда сви сматрају да је то нешто о чему бригу морају да воде у Кијеву. Ко год да је тамо на власти.

Москва је још 15. марта, приликом сусрета шефова дипломатија Русије и САД, Сергеја Лаврова и Џона Керија, нагласила да је њен циљ опстанак Украјине као неутралне земље. САД и Европска унија, међутим, подржавају актуелно руководство у Кијеву да се интегрише у Запад и од земље створи „просперитетну и демократску државу”. Нажалост, жеље планера разбијају се о свакодневну чињеницу да је земља на самој ивици банкротства и да без обуставе ратних операција на југоистоку оно бива све извесније.

Тако гледано, и сам Споразум о асоцијацији са ЕУ – о којем владајућа кијевска гарнитура говори малтене као о овереној улазници у ЕУ, па и у НАТО – могао би да остане само неприменљиво слово на папиру. Наиме, недавно се у медијима појавио податак да би евентуални улазак Украјине коштао ЕУ најмање 25 милијарди евра годишње. При томе се нико у Бриселу никада није замислио над чињеницом да би додатно раскидање економских веза Украјине са Русијом требало надокнадити из неких других, европских извора. Сигурно је, такође, да би пријем ратом раскољене земље и те како неповољно утицао на друге земље ЕУ, обузете сопственим привредним и сепаратистичким невољама.

Бекство Украјине од економске, па и хуманитарне катастрофе лежи у нормалном функционисању привредних потенцијала који се налазе у Доњецкој и Луганској области. Али тамо, уместо да цвета производња, све чешће ниче цвеће на гробовима погинулих у рату којем се крај тешко назире.

Испада да се кључ опоравка ипак налази у заједничким рукама Кијева и Москве и нигде другде. То је показао и договор у Минску о престанку оружаних дејстава. Додуше, договор се свакодневно крши, али чињеница је да су велике војне операције ипак заустављене.

Ни недавни самит Г-20 у аустралијском граду Бризбејну, где је поводом ситуације у бившој совјетској републици било много оштрих речи, није отишао много даље. Коначни резултати скупа светских председника у погледу украјинске кризе остали су – недоречени.

Председник Петро Порошенко није човек са којим је немогуће постићи договор. Није то ни шеф руске државе Владимир Путин. Питање је колико међународни мешетари прихватају да се поменута двојица састану и разговарају очи у очи, без суфлирања било које треће стране. А две земље су веома важне једна другој и на економском и на политичком плану. И само као добри суседи гарант су просперитета целог европског континента.

Треба поменути и да Русија и Украјина нису само суседи. Велики број становника две земље ради у у комшилуку, одакле паре шаљу породицама у домовини. Предузећа су повезана производним процесима, култура заједничким коренима… Све то је, у највећој мери, заоставштина совјетских времена. Али заоставштина која је до кијевских немира функционисала на добробит оба суседа. Вештачко прекидање таквих веза изазвало је драматичне догађаје. Повратак пређашњем поверењу мора зато бити што природнији.