„Водени ћиро” плови Дрином

Рудо – Како туристима учинити доступним природне лепоте на простору од Златибора до Романије и Тјентишта , питање је којим се у последње време неки овдашњи људи озбиљно баве. Шарганска осмица и Кустуричин Дрвенград подстакли су Вишеграђане да се, старом трасом ускотрачне пруге, поново споје са Вардиштем и Мокром Гором у Србији. У свему овоме су и становници Рудог, у којем се пола века прослављао дан ЈНА, видели шансу кружног повезивања са ускотрачним „ћиром”.

– Са Златибора се преко Нове Вароши и Прибоја, путем поред реке Лим долази у Рудо. Даље друмови гранају према Романији и Тјентишту у којем се налази и највећа прашума у Европи. Хтели смо на духовит начин да парирамо Ерама из Ужица, па смо у фабрици „Машина” у Источном Горажду направили „воденог ћиру”. Помогла је Европска унија са 167.000 евра, а нешто су дале и општине са Горњедринске регије. Влада Српске дала је гаранције да ће овај пројекат помоћи са 33.000 евра, каже Бојан Бајић, менаџер пројекта „Водени ћиро”, запослен у Агенцији за развој општине Рудо.

Ваљда због близине границе, и у Рудом се „ерски” размишљало и домишљало како из Ужица отићи у Сарајево и на Тјентиште, на нов начин, а под старом „шифром”.

– Дошли смо на идеју и урадили комплетан пројекат „друмског ћире”, типа зглобног аутобуса са кабином налик на „ћирину” локомотиву. Њим би прихватали путнике у Вишеграду који са Шарганске осмице долазе пругом, а на Устипрачи би нас чекао „водени ћиро”. Одавде се путеви гранају према Сарајеву и Дубровнику. Идеја је да спојимо лепо са корисним, каже Бајић.

– Овим пројектом смо заинтересовали и једну ТВ кућу из Немачке, а Холанђани су заинтересовани за куповину „воденог ћире” и радо ћемо им га направити, каже Бранко Добрњак из Градишке, власник фабрике „Машина”. – Ако Руђани пронађу донаторе и за „друмског ћиру” спремни смо ићи на тендер.

Гарави „ћира” је 1904. године довукао прву композицију вагона из Сарајева у Рудо, а потом до Увца на границу са Србијом, односно, онда са Турском. Ту су се срела два бивша царства, па је то био разлог више да Аустријанци направе железничку станицу налик оној у Бечу, само три пута мањих димензија, која и данас, у прилично рушевном стању говори о прошлим временима. Руђани, нажалост, немају снаге за рестаурацију овог објекта на Увцу. Зато он доминира у Музеју железница у Бечу, као крајња станица, источно од Беча. Шине су скинуте 1978. а пругу је касније поплавило језеро ХЕ „Вишеград”, које је зауставило Дрину до Горажда и Лим скоро до Рудог. Тако је сада, а шта ће бити у будућности, остаје да сачекамо и видимо.