Нико неће да купи стару америчку амбасаду

Уместо купца за бивше здање своје амбасаде, Американци су после годину дана нашли – новог агента за продају некретнина. Да ли су одредили и нову цену по којој нуде комплекс у Улици кнеза Милоша, за сада јемистерија.

Првобитни агент продаје, њујоршка фирма „Кушман енд Вејкфилд”, преко домаћег партнера „Корсајда” прошле јесени је ово здање заинтересованим купцима нудила по цени од11 милиона евра. Потом је, према незваничним информацијама, она спуштена на 7,7 милиона евра. „ЦБРЕ Србија”, агент продаје ангажован пре месец дана, неће да открије на колико је бивша америчка амбасада сада процењена.

– Званично процењена вредност комплекса није јавна информација – наводе у ЦБРЕ Србија.

Тај податак нису открили ни у америчкој амбасади, као што нису одговорили ни на питање зашто су ангажовали новог заступника за продају. За сва остала питања су нас упутили на ЦБРЕ Србија.

Оно што се није променило од прошле године јесте профил потенцијалних купаца. Тада, као и сада, за комплекс омеђен улицама Кнеза Милоша, Сарајевском и Војводе Миленка распитивали су се, у првом реду, интернационални хотелски ланци и инвестициони фондови са истока. Њима се у међувремену придружио, како кажу у ЦБРЕ Србија, и један међународни универзитетски центар. Осим хотела, могући купци размишљају и о томе да комплекс буде комбинација пословног и стамбеног простора. То им дозвољава и урбанистички план за тај део града, који, додуше, још није усвојен.

Ко год да купи комплекс од 14.000 квадратних метара и осам зграда, од којих четири чине засебну целину, моћи ће да подигне још 20.000 квадрата. Нема препрека да инвеститор садашње објекте и поруши, што не би било изненађење јер су они прилагођени строгим безбедносним и осталим стандардима за америчке амбасаде. То их чини неупотребљивим за савремене пословне просторе. Мада, у ЦБРЕ Србија оцењују да је знатан број квадрата пословног простора у комплексу, штосу заправо две од осам зграда, врло погодан за адаптацију.

После усвајања новог урбанистичког плана, висина будућег здања моћи ће да досегне 26 метара, што значи приземље, шест спратова и поткровље. Садашња висина бивше амбасаде је петнаестак метара.

Будуће здање мораће се изгледом уклопи у услове Завода за заштиту споменика културе Београда. Бивша амбасада нема изузетну вредност због које би била заштићена. Али, део је историјске и архитектонске целине Стари Београд, па ужива такозвану претходну заштиту, као и све старе зграде на ободу „круга двојке”. Зато ће завод пазити да будући власник не направи нешто што би нарушило амбијенталну целину тог дела Београда.

Антрфиле 1

Без „екстрапрофита” од продаје комплекса

Стејт департмент, власник свих америчких амбасада, посед на којем је направио седиште дипломатске мисије у Београду купио је 1950. године за 31 милион динара. Према тадашњем реалном, а не званичном курсу, то је износило око 90.000 долара. Кад се урачуна инфлација за последњих шездесетак година, данас би то било око десет пута већа сума. То је рачуница коју је „Политика” прошле јесени, када смо први пут писали о продаји амбасаде, направила уз помоћ економисте Мирослава Здравковића.

То ипак не значи да ће се Американци овајдити од продаје комплекса. Јер, они су на купљеном поседу подигли додатне објекте, што је такође коштало. Изградња нове амбасаде на Дедињу, у коју су се лани преселили, стајала их је, како су медији извештавали, укупно 132 милиона долара.

Потомци предратних власника тражиће обештећење

Бившу зграду америчке амбасаде подигао је тридесетих година прошлог века Ђорђе Несторовић, судија Касационог суда, који је у фебруару 1914. именован је и за управника Београда, што је пандан данашњој функцији градоначелника. После Другог светског рата, 1949. године, његове кћерке Зора, Катарина и Јованка здање у Кнеза Милоша, где је било уређено 28 станова за издавање, продале су држави за 25 милиона динара, према подацима Мреже за реституцију. Колико је њима познато, 18 милиона динара држава никада није исплатила, већ их је задржала на име хипотеке којом је здање наводно било оптерећено. Зорин унук, адвокат Ненад Константиновић, преноси приче старијих сродника да је та свота одузета од уговорне цене под изговором да је нужна за реновирање зграде и плаћање пореза по стопи од 30 одсто.

Од преосталих шест милиона, трима сестрама је исплаћено по 150.000 динара одмах, док је остатак требало да примају у месечним ратама од по 5.000 динара. Ту разлику, међутим, према породичном предању, никада нису добиле. Зато ће потомци Несторовића, потврђује Константиновић, тужити државу Србију и тражити обештећење. Закон о реституцији члановима породице, укључујући и Милана Ст. Протића, унука једне од три некадашње власнице здања, омогућава да затраже одштету у висини разлике између тржишне цене и оне која је исплаћена.