Гради се тамо где има народа

Краљево – Градимо тамо где има народа, гласио је, јасан и кратак, одговор Ненада Нерића, директора Градске дирекције за урбанизам и изградњу, на последњој седници градске скупштине а на питања одборника о расподели новца из буџета намењеног инфраструктурном развоју месних заједница на територији града Краљева. Ту је још дотакнута и тема и дилема: ко о томе одлучује, како се и према којим критеријумима новац распоређује. Неколико одборника затражило је да се та надлежност врати у скупштинске органе уместо да о томе одлучује дирекција као, како је речено, градски „сервис“. Из тога се „изнедрило“ и писмо Живорада Дражовића, председника те скупштинске комисије упућено Градској скупштини у коме то исто и званично тражи.

У чему је, уистину, реч? Дугогодишња пракса у Краљеву је била да захтеве месних заједница чланови комисије, одборници различитих политичких опција, размотре и предложе расподелу новца за потребе изградње путеве, водовода, канализације, расвете... у одређеним селима и приградским насељима. Међутим, од прошле године у Програму рада Градске дирекције избачена је само та формулација „да претходно мишљење даје комисија“.

Тако је потпуно „развлашћен“ овај скупштински орган и за дивно чудо то је прихватило и Градско веће, као и Скупштина. Несметано је створена ситуација да Дирекција, односно Надзорни одбор ове установе самостално одлучује. Како? За то су се побринули да напишу и критеријуме, па је усвојен документ где је важно имати пројекат и грађевинску дозволу. Добро, то је законска процедура, али новац за реализацију одређених пројеката се дели тако што се бодује број мештана, млађих од 35 година, запослених, важност комуникације, тј. да ли, рецимо, пут води до привредног субјекта, до школе, цркве... Тако је сума од укупно педесетак милиона динара подељена углавном приградским месним заједницама и поморавским селима. Другачије речено, „гради се тамо где има народа“. А, „отписана“ су села у брдско-планинском крају, где је мало народа, где има пространих пашњака са покојом кућом млађих људи који се углавном баве сточарством. Има ту села и где су школе празне, без привредног погона, јер да га је било и села би била пунија. Нема запослених, јер су давних година посао тражили у Краљеву, где су сада углавном технолошки вишкови или социјални случајеви, па су поједини морали назад у своја брда. Дабоме, вододерином уместо путем и ко зна када ће њихова села бити пунија да би на ранг-листи расподеле буџетског колача заузели пристојно место и добили део новца за неку комуникацију „која им живот значи“.  

– Према овим критеријумима, девет месних заједница у ушћанском и студеничком крају у коме и ја живим није у овој години добило ни за метар асфалта, водовода... ама ниједна сијалица није промењена. А, реч је о подручју које заузима 37 одсто територије града Краљева. Некада је то била посебна општина и ми због оваквих и сличних ситуација одавно тражимо да се покрене процес поновног оснивања општинског центра у Ушћу на Ибру – каже Живорад Дражовић.

Од Зорана Вукадиновића, председника Надзорног одбора, само смо телефоном добили образложење да се „на ову процедуру до сада нико није жалио а за наредну годину следе нови критеријуми“. Имао је хитнији састанак па нам је за саговорника оставио Душана Балтића, шефа правне службе у Дирекцији, који није желео да коментарише критеријуме осим што нам је предочио „раније је било политичких притисака, па су органи дирекције углавном усвајали предлоге комисије па и незаконите, рецимо, попут улагања у радове без пројекта. Дирекција је због тога имала проблема а ова установа је једина и надлежна за управљање путевима, и другом инфраструктуром па што не би и без тог мишљења и предлога одлучивала. Иначе, увек су органи Дирекције и доносили коначну одлуку“.

Насупрот томе, Сретен Јовановић, председник Градске скупштине у Краљеву каже:

– Потпуно подржавам захтев да скупштинска комисија има пресудног утицаја на одлучивање, јер политику развоја води скупштина а не запослени у некој установи, чије скупштина оснивач. То ћемо, сигуран сам, убрзо променити.