Игра непоправљивог перфекционисте

Већ пету годину „Вип позива”, и представља нам, наше уметнике из света игре чије су успешне каријере везане за иностране позорнице. Овога пута тај изабрани-позвани из наше плесне дијаспоре је играч Александар Антонијевић, коме ће поменуто признање бити уручено на његовој изложби, наредног марта, својеврсној „увертири” предстојећег 12. Београдског фестивала игре, чији је „Вип” главни спонзор. А ко не зна лауреата: овај Новосађанин из Торонта, дугогодишњи првак репрезентативног Националног балета Канаде, пролетос се опростио од сцене, и то у свом најомиљенијем лику Оњегина, у истоименом балету славног кореографа Џона Кранка.

Тај врсни играч београдској се публици први, и нажалост једини пут, представио пре већ давних 13 година. Било је то на сцени некад њему неправедно недостижног Народног позоришта, где је заблистао у водећим ролама у „Лабудовом језеру” и „Дон Кихоту”. А то је био само важан фрагмент из његовог широког репертоарског спектра, са заиста мноштвом улога које, рече нам, још није тачно ни побројао.

Из те богатеАлексове (тако га зову тамошње колеге) галерије ликова ми ћемо навести неке: Ромео, Петрушка, Дон Хозе („Кармен”), Принц Иван („Жар птица”), Бели Зец („Алисине авантуре у земљи чуда”), познати принчеви у класичним, те толике улоге у балетима Жоржа Баланшина… Антонијевићеве партнерке биле су звезде као што су Сузан Џејф, Вивијана Дуранте, Лусија ла Кара, Евелин Харт...

Подсећамо га на ону играчку синтагму: колико улога – толико и битака са сопственим телом, а он је потврђује: „За мене је свака нова улога била као непозната голема планина на коју се морате попети. Ја сам имао срећу и задовољство да радим са многим највећим светским кореографима, али, сваки од њих има другачије захтеве и тражи да будете неко други. Није ми било лако, али је лепо у својој каријери имати пуно, пуно, и то различитих, улога. А ако сте још добри, то вас само чини већим уметником”.

Да такав јесте београдска публика се уверила 2001.и памтиће га по принчевској отмености и маниру на сцени, али и по модерности интерпретације класичног лика. Сећање на тај сусрет, када је Антонијевићева каријера, по личном суду, била на врхунцу, опет нас враћа његовом магичном Оњегину, и тада изреченој оди овом Кранковом делу: „Сама могућност да се нађете на тој сцени, да прођете кроз једну такву чудесну кореографију, која до танчина дочарава сваки лик, за мене је доживљај у коме налазим разлог због чега ја, али и толики други, уопште играмо.”

А Сонија Родригез, његова Татјана из „Оњегина”, те опроштајне представе, о свом партнеру је рекла: „Он је отворен, његово срце је отворено. Из њега увек исијава његова истинска природа.” У овом опису свакако је и један од разлога Алексовог успеха. Али кад о томе говоримо незаобилазна је и чињеница да се ради о непоправљивом перфекционисти, играчу који и на крају приче има себи штошта да пребаци:

„Можда сам био и престрог према себи. Балетски уметник мора стално да се бори са телом, са собом, са улогом, са кореографом, али када сте на сцени морате на све то да заборавите и да уживате у тренутку. А ја сам био толики перфекциониста да сам стално гледао унапред и шта још могу да поправим! С друге стране, та особина ми је дала каријеру какву сам имао.”

Сада су пред Антонијевићем неке нове улоге и каријере. Једна је педагога, чији је кредо: младим уметницима не намећи своја уверења и одлуке које си док си био играч доносио!Најважније је, каже, припремити их да постигну свој максимум и потпуно се предају том циљу. О својој другој новој улози, уметника-фотографа, рекао нам је: „Ја сам просто опчињен дводимензионалном експресијом емоција. То ме духовно испуњава и иза мене је већ седам самосталних изложби.”

И као што рекосмо, пред 12. Београдски фестивал игре, Београђани ће, од 13. до 21. марта, у галерији Прогрес, моћи да упознају и уметника фотографије Александра Антонијевића. Након тога овај његов насликани свет игре упознаће и новосадска публика.

А колико зна о Фестивалу чији је лауреат постао:

„До мене су стигли гласови о Фестивалу на коме се представљају компаније светског реномеа. Знам колико је то тешко и компликовано организовати. На томе честитам Аји Јунг и дивим се успеху овог културног догађаја.

----------------------------------

Прекобројан у Народном

Листајући биографију Александра Антонијевића, видећете да је рођен у Пожаревцу, да ће после постати Новосађанин (са дипломом Балетске школе, у класи истакнутог педагога Ксеније Дињашки), потом ће бити војник који ће по одслужењу војног рока пожелети да се пресели у Београд. И у Балет Народног позоришта, разуме се. Из данашње перспективе гледано, он је имао среће што за њега ту није било места. А после ће, стремећи ка уметничким висинама, кренути даље до Цириха, где ће се за младог талентованог играча место лако наћи, а затим још даље до Торонта, у сусрет истинској светској слави. И тамо ће, у њиховој најпрестижнијој балетској кући, брзо постати првак и у њој играти пуне 23 године.

И сада је тамо, припрема млађе за сцену, али ће ускоро назад преко океана, до Копенхагена где га чекају велики педагошки послови.