Српски троножац се клати

Ево, сад ће три месеца како у Србији не ради судска грана власти. А по дефиницији, без власти нема државе. Сви већ знамо да се у свакој држави мораjу доносити закони (парламент), мора управљати и извршавати (влада и управа) и судити (правосуђе). Има ли онда државе када не ради једна од грана власти, може ли да стоји „српски троножац без једне ноге”?

Питање је веома озбиљно и тиче се тренутно највећег српског проблема. Генерални штрајк адвоката, прво због пореза, а онда и због нотара (јавних бележника), тресе сам државни темељ. Не спроводе се суђења за кривична дела тамо где је одбрана обавезна (најмање осам година затвора запрећене казне), одлажу се сви други започети кривични, парнични, ванпарнични, извршни, привредни, прекршајни судски поступци, у којима су ангажовани адвокати. Прво на два-три месеца, па опет. Не решава се о правима притворених лица (пуштање из притвора, споразум о признању кривице) нити им се суди. А живот не стоји. Свакодневно је на стотине нових судских спорова, кривичних и прекршајних дела.

Све је почело подизањем пореза адвокатима (за 41 одсто), а кулминирало септембарском применом Закона о јавном бележништву. Адвокатима је ускраћено право да закључују уговоре о промету непокретности (то им је брже боље враћено), као и низ других уговора (о деоби имовине, издржавању и др). Нова државна делатност – јавно бележништво је тако и на рачун адвоката проширила посао и, још важније, приходе. Уз то држава је оголила приходну страну сопствене судске власти дајући нотарима сав приход по основу некадашњих судских такси. Сада још знатно увећан.

Судије се нису бунили. Али, адвокати се узбунише. Као лукративни, за новац делатници, морају од нечега да живе, а потом да буду правдољубиви и заштитници права. Ја то разумем. Само, ако већ „живе” унутар судске гране власти, не разумем зашто не подигоше глас у оној антиуставној „реформи правосуђа” (2008–2012) када политика нареди: „Све судије напоље из судова.” Па на конкурс. Ту је, да не именујем, адвокатско име баш обрукано. Или када је уведено (2012) да заступник може бити само адвокат (а не, примера ради, и правник са положеним правосудним испитом или професор правног факултета), адвокатура је задовољно трљала руке. Да не помињем адвокатске награде за одбране по службеној дужности – по тарифи, које су и до половине финансијских расхода судова.

Без амбиције да пресуђујем ко је у праву, држава или адвокати, напомињем да у овај колапс нисмо банули преко ноћи. Држава је популарисањем „асистентократије” на горућим позицијама власти (од господе Динкића, Свилановића... па до Селаковића) тумарала путем импровизације, невичности, неискуства, неуставности. Лоше намере да занемарим. И то је адвокатура, на своју ползу, колико је требало, користила. Овај пут је власт кривудајући ударила у „царство адвокатуре”. Монополом нотара на монопол адвокатске коморе. Законом на закон. Наметом на приход.

Још нема гласа о поднетим иницијативама за покретање поступка оцене уставности. Како год и када Уставни суд реши овај спор, „кома” правосуђа мора се прекинути чим пре (да напоменем да је „реформу” правосуђа, прво је прогласивши уставном, поништио као неуставну тек после дуге три године).

Пресудно је и да челник власти који се прихватио да о свему у држави одлучује, инсистира на овом, најважнијем питању. Част текућим, и медијским и важним темама: необавезујућој европској резолуцији, незапочетом „Јужном току”, неодлеђеним улицама, неосветљеним градовима, необузданом г. Шешељу, неплаћеним раденицима итд. – судска власт је срце државе. Оно стоји. То се не може игнорисати. Штета је већ немерљива. Само да исход не буде фаталан.

Српски правнички клуб