Srpski tronožac se klati

Evo, sad će tri meseca kako u Srbiji ne radi sudska grana vlasti. A po definiciji, bez vlasti nema države. Svi već znamo da se u svakoj državi moraju donositi zakoni (parlament), mora upravljati i izvršavati (vlada i uprava) i suditi (pravosuđe). Ima li onda države kada ne radi jedna od grana vlasti, može li da stoji „srpski tronožac bez jedne noge”?

Pitanje je veoma ozbiljno i tiče se trenutno najvećeg srpskog problema. Generalni štrajk advokata, prvo zbog poreza, a onda i zbog notara (javnih beležnika), trese sam državni temelj. Ne sprovode se suđenja za krivična dela tamo gde je odbrana obavezna (najmanje osam godina zatvora zaprećene kazne), odlažu se svi drugi započeti krivični, parnični, vanparnični, izvršni, privredni, prekršajni sudski postupci, u kojima su angažovani advokati. Prvo na dva-tri meseca, pa opet. Ne rešava se o pravima pritvorenih lica (puštanje iz pritvora, sporazum o priznanju krivice) niti im se sudi. A život ne stoji. Svakodnevno je na stotine novih sudskih sporova, krivičnih i prekršajnih dela.

Sve je počelo podizanjem poreza advokatima (za 41 odsto), a kulminiralo septembarskom primenom Zakona o javnom beležništvu. Advokatima je uskraćeno pravo da zaključuju ugovore o prometu nepokretnosti (to im je brže bolje vraćeno), kao i niz drugih ugovora (o deobi imovine, izdržavanju i dr). Nova državna delatnost – javno beležništvo je tako i na račun advokata proširila posao i, još važnije, prihode. Uz to država je ogolila prihodnu stranu sopstvene sudske vlasti dajući notarima sav prihod po osnovu nekadašnjih sudskih taksi. Sada još znatno uvećan.

Sudije se nisu bunili. Ali, advokati se uzbuniše. Kao lukrativni, za novac delatnici, moraju od nečega da žive, a potom da budu pravdoljubivi i zaštitnici prava. Ja to razumem. Samo, ako već „žive” unutar sudske grane vlasti, ne razumem zašto ne podigoše glas u onoj antiustavnoj „reformi pravosuđa” (2008–2012) kada politika naredi: „Sve sudije napolje iz sudova.” Pa na konkurs. Tu je, da ne imenujem, advokatsko ime baš obrukano. Ili kada je uvedeno (2012) da zastupnik može biti samo advokat (a ne, primera radi, i pravnik sa položenim pravosudnim ispitom ili profesor pravnog fakulteta), advokatura je zadovoljno trljala ruke. Da ne pominjem advokatske nagrade za odbrane po službenoj dužnosti – po tarifi, koje su i do polovine finansijskih rashoda sudova.

Bez ambicije da presuđujem ko je u pravu, država ili advokati, napominjem da u ovaj kolaps nismo banuli preko noći. Država je popularisanjem „asistentokratije” na gorućim pozicijama vlasti (od gospode Dinkića, Svilanovića... pa do Selakovića) tumarala putem improvizacije, nevičnosti, neiskustva, neustavnosti. Loše namere da zanemarim. I to je advokatura, na svoju polzu, koliko je trebalo, koristila. Ovaj put je vlast krivudajući udarila u „carstvo advokature”. Monopolom notara na monopol advokatske komore. Zakonom na zakon. Nametom na prihod.

Još nema glasa o podnetim inicijativama za pokretanje postupka ocene ustavnosti. Kako god i kada Ustavni sud reši ovaj spor, „koma” pravosuđa mora se prekinuti čim pre (da napomenem da je „reformu” pravosuđa, prvo je proglasivši ustavnom, poništio kao neustavnu tek posle duge tri godine).

Presudno je i da čelnik vlasti koji se prihvatio da o svemu u državi odlučuje, insistira na ovom, najvažnijem pitanju. Čast tekućim, i medijskim i važnim temama: neobavezujućoj evropskoj rezoluciji, nezapočetom „Južnom toku”, neodleđenim ulicama, neosvetljenim gradovima, neobuzdanom g. Šešelju, neplaćenim radenicima itd. – sudska vlast je srce države. Ono stoji. To se ne može ignorisati. Šteta je već nemerljiva. Samo da ishod ne bude fatalan.

Srpski pravnički klub