Од Форбса до полиграфа

Не желим да успостављам манир представника таблоидне елите који ових дана истражују унутрашње органе једни другима и да лицитирам с наредним хапшењима тајкуна. Али, ако је веровати неформалним кладионицама обавештеног света, као следећи потенцијални кандидат високо се котира – презимењак среског шпијуна Алексе! То је, и коначно, права метафора успона и пада српских тајкуна. Она је, попут толиких овдашњих ствари, једноставно, нушићевска!

Међутим, ни тај занимљиви познавалац српске душе, у бити трагичар, а не писац класичних драмских комедија, каквим га погрешно сматрају, не би могао да замисли овакву конфузију: да се на овогодишњој листи утицајног америчког магазина „Форбс”, у групи од 10 најбогатијих Срба, налазе заједно и Мирослав Богићевић и Горан Перчевић.

Али тако је насликан групни портрет тајкуна. Данас си на листи „Форбса”, сутра си на полиграфу. Прекосутра си у Це-Зеу. Наизглед – чудно. Међутим, да би се ушло на „Форбсову” листу, потребно је да се оствари промет од барем пола милијарде евра, без обзира на задужења код банака, губитке и избегавање плаћања пореза – што класичним безобразлуком, што због скривања капитала кроз ол инклузив аранжмане по пореским рајевима, где се, махом, налази закопано српско благо!

Како је „Форбс” најутицајнији магазин неолиберала, помало је глупо чудити се зашто је избила светска економска катаклизма, настала на финансијским спекулацијама.

То, међутим, није утеха ни за нас, ни за њих. Чак ни то што управо присуствујемо смени генерација пословне елите, која је настала као еволутивно најиздржљивија младунчад транзиције, док је остатак популације, дакле, сви ми остали, доживео судбину побачаја. И свеједно је како су се породили. Неки од њих су изникли из примарних емисија, као људи за бројање шушки. Други су били новорођенчад инфлаторних кредита које су добијали као омиљене бебе Слобиних и Мириних људи.

Трећи су били спољнополитички представници „Генекса” или осталих спољнотрговинских фирми, заклоњених експозитура некадашњег Титовог моћног обавештајног холдинга, спољне обавештајне, који су на своје име отварали приватне рачуне како би увозили робу у доба санкција.

Пети, они најколоритнији, од којих неки заиста имају разлога да буду хепи, јер имају и телевизију с националном фреквенцијом, првобитну акумулацију капитала стицали су по Сурчину, Земуну и осталим пекамовским приградским насељима, претачући цистерне с нафтом, уз коришћење хеклера с пригушивачем као средством плаћања.

Сви ти јунаци из ере слобизма и епохе такозване демократије, дошли су до краја пута, ма како били фотошопирани у „Форбсу”. Разлог за то прост је к’о пасуљ. Државни салдо активе и пасиве показује како је процес њиховог богаћења завршен. Они су, наиме, у пакту с политичким странкама, приграбили апсолутно све. Остатак нације добио је апсолутно ништа. Или такозвано дупло голо, чиме је створено кастинско друштво које дели провалија.

Имају ли политичке и пословне елите довољно мудрости, храбрости и мишића да Србију, док се она ноктима држи како се не би стровалила у амбис, у последњем часу извуку на сигурно? Или ће, када будемо падали заједно, главоње падати ипак нешто спорије, како бисмо прво треснули ми, а онда они на нас, на народни душек?

Али места за такву врсту малициозности нема. Шта нам је, иначе, друго преостало, осим потпуне промене курса и постављања амбициозних циљева, који ће нас пренути из свеопште националне наркозе? Уколико стање овакве меланхолије потраје, оно може донети благостање само фармацеутској индустрији, чији профити скачу до неба продајом антидепресива Србима.

Дакле, уместо да се ваљамо у блату, хајде да се рвемо у чоколади. Да ли је, међутим, пут оздрављења и рађања нове пословне елите на националном нивоу заиста остварив? Удобан живот у изобиљу био је тајкунска тајна коју су љубоморно држали само за себе. Може ли се, ипак, створити таква врста уређења, на путу ка земљи дембелији, подсвесном историјском сну сваког поштеног Србина?

Укратко, рађање друштва с пристојном ловом, али правилно распоређеном, може се постићи само консензусом свих друштвених група, уз поштовање минимума моралних кодекса. Да су наше политичке и пословне елите, уместо Маркиза де Сада, читале Штиглица, вероватно се социјална мапа Србије не би претворила у социјалу!

Не треба имати илузије. У српској транзиционој постмодерни, бизнис екипа се неће одрећи чистог интереса, с тим да мудрији део богатог света мора да схвати како тај интерес није могућ на бездушној експлоатацији, какву су нам до сада продавали, као циглу! Да је у стара времена пословала таква жестока сорта неоконзервативаца, Адам Смит би, кладим се у последњу пару, постао делегат Прве интернационале, седећи у првом реду, између другова Карла и Фридриха.

Тај богати свет у свом изопаченом систему вредности до сада никако није схватао да је неморално да размаженим радницима касни шест плата. Или да, ако је добијају редовно, она не прелази гигантских 200 евра, па шљакери обитавају као зомбији: према економским рачуницама они су одавно мртви. Али биолошки, они ходају, дишу и реже.

Паметнији међу богатима схватају да друштво по аланфордовском моделу од сатиричног стрипа убрзо може еволуирати ка Шекспиру, а од Сир Оливера до Ричарда Трећег. Историја је показала да, кад српска драма постане шекспировска, ту среће нема ни за лордове ни за пук.

Али, изучавање театрологије јесте потребно како би се успоставио консензус свих друштвених група. То не значи да ће пунише сада масовно да се возе шеснаестицом и да купују карте код возача. Зашто би, кад могу да купе себи аутобус?

Не, они душу немају. Идеја да ће пристати на праведнију расподелу друштвеног богатства кроз реформу пореског система, уз дељење слике Вучића који режи, као дела колективне терапије, може бити рецепт за нови друштвени договор полиграфских богаташа и сиротиње.

На то не мора да их подсећа само актуелни вођа, као што су то, махом јалово, пробали да чине и Ђинђић и Воја и Борис, па се сада ту умешао и Тома, својим алтруистичким приступом тим богатим душама.

Богаташе би морао да покрене само здрав разум. Каква им је, иначе, другачија опција? Добровољно пристајање на одрицање од дела богатства ради општег напретка и амортизовања социјалних тензија, које могу да назову како хоће, филантропија или задужбинарство, разумнији је избор. И на то не мора да их подсећа вожд кад му се смрачи пред очима док гледа јавни дуг, буџетски дефицит и прилив страних инвестиција, од којих је једна и – Војислав Шешељ.

Тајкуни могу изабрати и одржавање статуса кво. Дакле, њима и даље све, а нама и даље – ништа. Али, већ на кратак рок, то подразумева регрутовање ризичне масе која све мање прихвата улогу зомбија на бенсединима.

Шта нам, заиста, друго преостаје, да би се Србија коначно приказала онаквом каквом је сви желимо. Али, ето, не да нам се да буде таква: пристојна, богата и људска.

Можда о томе по коју реч може да каже млада, трочлана београдска екипа. Позајмили су пре три године 3.000 евра од ортака, изнајмили стан на Вождовцу и купили компјутере. После три године, имају фирму од 25 запослених на Сењаку и представништво у Дубаију. Баве се интернет маркетингом, андроид апликацијама и веб-дизајном. То је њихов виртуелни свет. У њиховој реалности, они се друже са шеицима. И, још једна ситница. Партнери су „Гугла”. Они су добар узор. Да, њих треба водити по телевизијама, као Пинкове звездице!

Али, док се ми узалуд боримо за мало разума, најбогатији људи у Србији су постали Ивица Тодорић и Емил Тедески. И то је сасвим у реду. У духу је регионалне сарадње и добросуседских односа. С тим да и на том плану показујемо мањак ИДЕА. Опет другима све, а нама ништа!

Александар Апостоловски