Od Forbsa do poligrafa

Ne želim da uspostavljam manir predstavnika tabloidne elite koji ovih dana istražuju unutrašnje organe jedni drugima i da licitiram s narednim hapšenjima tajkuna. Ali, ako je verovati neformalnim kladionicama obaveštenog sveta, kao sledeći potencijalni kandidat visoko se kotira – prezimenjak sreskog špijuna Alekse! To je, i konačno, prava metafora uspona i pada srpskih tajkuna. Ona je, poput tolikih ovdašnjih stvari, jednostavno, nušićevska!

Međutim, ni taj zanimljivi poznavalac srpske duše, u biti tragičar, a ne pisac klasičnih dramskih komedija, kakvim ga pogrešno smatraju, ne bi mogao da zamisli ovakvu konfuziju: da se na ovogodišnjoj listi uticajnog američkog magazina „Forbs”, u grupi od 10 najbogatijih Srba, nalaze zajedno i Miroslav Bogićević i Goran Perčević.

Ali tako je naslikan grupni portret tajkuna. Danas si na listi „Forbsa”, sutra si na poligrafu. Prekosutra si u Ce-Zeu. Naizgled – čudno. Međutim, da bi se ušlo na „Forbsovu” listu, potrebno je da se ostvari promet od barem pola milijarde evra, bez obzira na zaduženja kod banaka, gubitke i izbegavanje plaćanja poreza – što klasičnim bezobrazlukom, što zbog skrivanja kapitala kroz ol inkluziv aranžmane po poreskim rajevima, gde se, mahom, nalazi zakopano srpsko blago!

Kako je „Forbs” najuticajniji magazin neoliberala, pomalo je glupo čuditi se zašto je izbila svetska ekonomska kataklizma, nastala na finansijskim spekulacijama.

To, međutim, nije uteha ni za nas, ni za njih. Čak ni to što upravo prisustvujemo smeni generacija poslovne elite, koja je nastala kao evolutivno najizdržljivija mladunčad tranzicije, dok je ostatak populacije, dakle, svi mi ostali, doživeo sudbinu pobačaja. I svejedno je kako su se porodili. Neki od njih su iznikli iz primarnih emisija, kao ljudi za brojanje šuški. Drugi su bili novorođenčad inflatornih kredita koje su dobijali kao omiljene bebe Slobinih i Mirinih ljudi.

Treći su bili spoljnopolitički predstavnici „Geneksa” ili ostalih spoljnotrgovinskih firmi, zaklonjenih ekspozitura nekadašnjeg Titovog moćnog obaveštajnog holdinga, spoljne obaveštajne, koji su na svoje ime otvarali privatne račune kako bi uvozili robu u doba sankcija.

Peti, oni najkoloritniji, od kojih neki zaista imaju razloga da budu hepi, jer imaju i televiziju s nacionalnom frekvencijom, prvobitnu akumulaciju kapitala sticali su po Surčinu, Zemunu i ostalim pekamovskim prigradskim naseljima, pretačući cisterne s naftom, uz korišćenje heklera s prigušivačem kao sredstvom plaćanja.

Svi ti junaci iz ere slobizma i epohe takozvane demokratije, došli su do kraja puta, ma kako bili fotošopirani u „Forbsu”. Razlog za to prost je k’o pasulj. Državni saldo aktive i pasive pokazuje kako je proces njihovog bogaćenja završen. Oni su, naime, u paktu s političkim strankama, prigrabili apsolutno sve. Ostatak nacije dobio je apsolutno ništa. Ili takozvano duplo golo, čime je stvoreno kastinsko društvo koje deli provalija.

Imaju li političke i poslovne elite dovoljno mudrosti, hrabrosti i mišića da Srbiju, dok se ona noktima drži kako se ne bi strovalila u ambis, u poslednjem času izvuku na sigurno? Ili će, kada budemo padali zajedno, glavonje padati ipak nešto sporije, kako bismo prvo tresnuli mi, a onda oni na nas, na narodni dušek?

Ali mesta za takvu vrstu malicioznosti nema. Šta nam je, inače, drugo preostalo, osim potpune promene kursa i postavljanja ambicioznih ciljeva, koji će nas prenuti iz sveopšte nacionalne narkoze? Ukoliko stanje ovakve melanholije potraje, ono može doneti blagostanje samo farmaceutskoj industriji, čiji profiti skaču do neba prodajom antidepresiva Srbima.

Dakle, umesto da se valjamo u blatu, hajde da se rvemo u čokoladi. Da li je, međutim, put ozdravljenja i rađanja nove poslovne elite na nacionalnom nivou zaista ostvariv? Udoban život u izobilju bio je tajkunska tajna koju su ljubomorno držali samo za sebe. Može li se, ipak, stvoriti takva vrsta uređenja, na putu ka zemlji dembeliji, podsvesnom istorijskom snu svakog poštenog Srbina?

Ukratko, rađanje društva s pristojnom lovom, ali pravilno raspoređenom, može se postići samo konsenzusom svih društvenih grupa, uz poštovanje minimuma moralnih kodeksa. Da su naše političke i poslovne elite, umesto Markiza de Sada, čitale Štiglica, verovatno se socijalna mapa Srbije ne bi pretvorila u socijalu!

Ne treba imati iluzije. U srpskoj tranzicionoj postmoderni, biznis ekipa se neće odreći čistog interesa, s tim da mudriji deo bogatog sveta mora da shvati kako taj interes nije moguć na bezdušnoj eksploataciji, kakvu su nam do sada prodavali, kao ciglu! Da je u stara vremena poslovala takva žestoka sorta neokonzervativaca, Adam Smit bi, kladim se u poslednju paru, postao delegat Prve internacionale, sedeći u prvom redu, između drugova Karla i Fridriha.

Taj bogati svet u svom izopačenom sistemu vrednosti do sada nikako nije shvatao da je nemoralno da razmaženim radnicima kasni šest plata. Ili da, ako je dobijaju redovno, ona ne prelazi gigantskih 200 evra, pa šljakeri obitavaju kao zombiji: prema ekonomskim računicama oni su odavno mrtvi. Ali biološki, oni hodaju, dišu i reže.

Pametniji među bogatima shvataju da društvo po alanfordovskom modelu od satiričnog stripa ubrzo može evoluirati ka Šekspiru, a od Sir Olivera do Ričarda Trećeg. Istorija je pokazala da, kad srpska drama postane šekspirovska, tu sreće nema ni za lordove ni za puk.

Ali, izučavanje teatrologije jeste potrebno kako bi se uspostavio konsenzus svih društvenih grupa. To ne znači da će puniše sada masovno da se voze šesnaesticom i da kupuju karte kod vozača. Zašto bi, kad mogu da kupe sebi autobus?

Ne, oni dušu nemaju. Ideja da će pristati na pravedniju raspodelu društvenog bogatstva kroz reformu poreskog sistema, uz deljenje slike Vučića koji reži, kao dela kolektivne terapije, može biti recept za novi društveni dogovor poligrafskih bogataša i sirotinje.

Na to ne mora da ih podseća samo aktuelni vođa, kao što su to, mahom jalovo, probali da čine i Đinđić i Voja i Boris, pa se sada tu umešao i Toma, svojim altruističkim pristupom tim bogatim dušama.

Bogataše bi morao da pokrene samo zdrav razum. Kakva im je, inače, drugačija opcija? Dobrovoljno pristajanje na odricanje od dela bogatstva radi opšteg napretka i amortizovanja socijalnih tenzija, koje mogu da nazovu kako hoće, filantropija ili zadužbinarstvo, razumniji je izbor. I na to ne mora da ih podseća vožd kad mu se smrači pred očima dok gleda javni dug, budžetski deficit i priliv stranih investicija, od kojih je jedna i – Vojislav Šešelj.

Tajkuni mogu izabrati i održavanje statusa kvo. Dakle, njima i dalje sve, a nama i dalje – ništa. Ali, već na kratak rok, to podrazumeva regrutovanje rizične mase koja sve manje prihvata ulogu zombija na bensedinima.

Šta nam, zaista, drugo preostaje, da bi se Srbija konačno prikazala onakvom kakvom je svi želimo. Ali, eto, ne da nam se da bude takva: pristojna, bogata i ljudska.

Možda o tome po koju reč može da kaže mlada, tročlana beogradska ekipa. Pozajmili su pre tri godine 3.000 evra od ortaka, iznajmili stan na Voždovcu i kupili kompjutere. Posle tri godine, imaju firmu od 25 zaposlenih na Senjaku i predstavništvo u Dubaiju. Bave se internet marketingom, android aplikacijama i veb-dizajnom. To je njihov virtuelni svet. U njihovoj realnosti, oni se druže sa šeicima. I, još jedna sitnica. Partneri su „Gugla”. Oni su dobar uzor. Da, njih treba voditi po televizijama, kao Pinkove zvezdice!

Ali, dok se mi uzalud borimo za malo razuma, najbogatiji ljudi u Srbiji su postali Ivica Todorić i Emil Tedeski. I to je sasvim u redu. U duhu je regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa. S tim da i na tom planu pokazujemo manjak IDEA. Opet drugima sve, a nama ništa!

Aleksandar Apostolovski