Кад ђаволи односе зараду

Рековац – Село Дулене у рековачкој општини, које, практично, сече Гледићке планине, нема квалитетну обрадиву земљу, па се његови мештани баве узгојем стоке и сечом огревног дрвета. Мада, како рече један наш саговорник, када све пробају, схвате да морају да постану дрвосече. Овај посао генерацијски је отац преносио на сина. Како данас преовлађују старији мештани, од 180 становника двадесетак је дрвосеча. Најмлађи, са 34 године, јесте Александар Марковић, а најстарији осамдесетогодишњи Миодраг Марковић, који живи у Рековцу и који сваког дана долази у родно Дулене да би секао огревно дрво. У ово време се због росе у шуму се одлази око 10 или 11 сати, а долази око четири по подне, а преко лета се одлази сат раније, а долази око седам увече. Мештани овог села прелазе око 3,5 километара да би на 700 метара надморске висине, у потесу Вис и Колено, обарали стабла.

– Кренемо од лета, па све док не падне снег. Пошто радим сам, јер ми се не исплати да плаћам радника, дневно могу да насечем, натоварим и код куће довучем око четири метра огревног дрвета. Најтеже ми је када извлачим посечено дрво. Сиђем и закачим га сајлом, па се попнем до трактора. Таман кренем, дрво се заглави, па морам опет да силазим. И тако неколико пута док га не извучем – прича за „Политику” четрдесетогодишњи Зоран Љубисављевић кога смо затекли како истовара дрва.

Он се овим послом бави 15 година. Пошто се његов отац Живадин обесио када је Зорану било 11 година, морао је у дом. Његова мајка Злата преминула је пре две године. Тешко му је, каже, да сам кува и обавља остале кућне послове, а нема са ким да се ожени, јер су све девојке отишле у град. Кад се уморан и промрзао врати из шуме, улази у хладну собу у којој га нико не чека.

– То је мученички живот. Када сам се вратио из дома, нисам имао ништа. Не знам колико сам метара дрва посекао, јер их нисам само продавао, већ сам од њих направио и кућу од 60 квадрата. Прво сам купио босанске коње којима сам извлачио дрва из шуме. Онда сам зарадио за два трактора и „југо”. Пошто стижу године, а дрва су јефтина, купићу још оваца и продавати јагњад. Сада имам 30 оваца – прича овај вредан младић.

И годину дана старији Радослав Мошић каже да се не исплати посао са огревним дрветом. Али, тиме се бавио његов отац Миладин, који сада има 76 година, а он је почео пре 22 године.

– Овде можеш све да почнеш да радиш, али на крају схватиш да мораш да идеш у дрва. Некада радим сам, а некада имам радника, коме морам да дам дневницу и два оброка. Од 30 евра, колико добијемо по метру, остаје нам 10 евра. Остало узму ђаволи. Морам да купим нафту, бензин, уље и ланац за тестеру, мач се брзо иступи, а често морам да мењам и гуме на трактору. Док су биле немачке марке, остајало нам је пола – оцењује Мошић за наш лист.

Иако има 74 године, Живадин Алемпијевић још увек, додуше повремено, сече дрва у шуми са синовима Миканом и Гораном. И он сматра да су дрва јефтина и да би имали зараду само када би се метар продавао за 50 евра.

З. Глигоријевић

-----------------------------------------

Опасности

Мошић каже да је посао дрвосече тежак и опасан од тренутка када ујутру седне на трактор. Обарање стабала је ризично, сајла може да се откине и да нанесе тешку повреду, а трактор може да се преврне.

– Најтеже је када се ради на цепачу. Он има једно витло на које се наносе трупци који некада имају и по 200 килограма. Цепач их цепа на четири комада да бисмо их лакше товарили у трактор. Најмања непажња је довољна да останеш без руке – каже Мошић.