Читуља за посао века

Све је изгледало прилично бајковито, с том разликом да бајка овога пута није имала срећан крај. Без сопствених улагања добили бисмо инфраструктурни објекат од три милијарде евра, који би нам омогућио да годишње убирамо око 300 милиона, запослило би се око две и по хиљаде радника, плус енергетска сигурност, мамац за инвеститоре и остало што иде уз то.

По свим елементима, изградња гасовода „Јужни ток” за Србију је била посао века и у том контексту мање је било важно што је плаћена солидна аконтација: што је Нафтна индустрија Србије продата руском партнеру готово будзашто, уз минималну рудну ренту за нафту са домаћих бушотина приде. Важан је био позитиван салдо на видику.

Сада, када је „Јужни ток” настрадао у геополитичком (и геоекономском) судару Русије и Запада, и када је вест о његовој смрти приликом посете Турској прошле недеље објавио прво Путин, а ексере у ковчег са покојником закуцао први човек „Гаспрома” Сергеј Милер („Готово је, пројекат је затворен.”), није било друге него да се у политичким и медијским читуљама изнесе искрено жаљење.

Али уместо тога, били смо засути неверицом и уверењима да ће сигурно васкрснути. Што не бива. Свака објективна аутопсија ће показати да је преминули био тешко оболео од самог почетка.

„Јужни ток” је у својој сржи био више политички него економским пројект. Па како су онда иза њега стале важне чланице ЕУ (Аустрија и Италија, плус Мађарска) и њихове моћне енергетске компаније? Одговор је јасан: гас је роба са пуно кајмака за скидање.

Суштина, и главна мана, пројекта „Јужни ток” била је што је гас из Русије новим путем требало да стигне до старих купаца. Гас који су добијали преко два гасовода из Украјине, требало је да преко „Јужног тока” буде преусмерен прво дном Црног мора, затим копном преко Бугарске, Србије, Мађарске, Аустрије, до Италије, са крацима за Хрватску, Босну, Словенију (и Грчку). Без ризика завртања славина, што се често дешавало на цевима у Украјини.

Шта онда није штимало, зашто је, иако су билатерални уговори Русије и шест земаља ЕУ (плус Србија) закључени давно, стално одлагано полагање цеви (осим оних ритуалних „почетака изградње”) и зашто је пројекат све више личио на голуба на грани уместо врапца у руци.

„За љубав је потребно двоје”, објаснио је то недавно Путин. Страна која је одбијала да се заљуби била је све време ЕУ. Наиме, поменути уговори су били у супротности са законским корпусом Уније, што је, како је то констатовано у правној анализи Истраживачког форума Европског покрета Србије, „посао века претило да претвори у парницу века”.

Правни проблем није био једини, да је било политичке воље, то би било решено на начин како су ти проблеми превазиђени на експресно изграђеном и увелико функционалном „Северном току”.

Украјинска криза је била та која је готово драматично појачала стрепње да ће „Јужни ток” повећати енергетску зависност Европе од Русије (из које подмирује око 30 одсто својих потреба, мада је шест земаља од руског гаса зависно сто одсто).

То можда не би био тако јак аргумент да на геополитичкој шаховској табли није ушла у завршницу партија у којој је улог Украјина. Русија је чак и у кризним временима била поуздан добављач, вероватно због тога што су, колико и Европи енергија, њој биле потребне паре (извоз нафте и гаса у руском БДП-у учествују са 30 одсто).

Правном замешатељству је допринела и Србија: ми смо уговор о „Јужном току” потписали игноришући чињеницу да смо пре тога, 2006, постали уговорна чланица Енергетске заједнице ЕУ, при чему су обавезе из тог уговора биле у директној колизији с одредбама гасног споразума са Русијом.

Тешко је поверовати да то нисмо знали. По свему судећи веровали смо да ћемо се провући, јер је у истом преступу било и шест чланица ЕУ. С тим, што се у изјавама наших политичара све време прећуткивало у чему је суштина спора, као да у њему нисмо актер, уз најаве да ће „све то решити Русија и ЕУ”.

На све то дошла је нова ситуација: пад европске потрошње гаса, чињеница (коју је у „Политици” од четвртка признао и један од челника „Гаспрома”) да је тржиште ЕУ презасићено и да ће такво бити бар још десет година.

Атентат на комерцијалну логику „Јужног тока” извршио је, међутим, драстичан пад цена нафте (данас је за 40 одсто јефтинија од оне у јулу ове године), што је Русију довело у изузетно тешку позицију.

Њен министар финансија је ових дана изнео да ће штета од тога бити изеђу 90 и 100 милијарди долара (док је штету од западних санкција проценио на 40 милијарди). Да би у таквим околностима „Јужни ток” био профитабилан, цена гаса морала би да буде прилично већа од оне коју тржиште плаћа данас.

Првобитне пројекције исплативости морале су дакле да у Москви буду ревидиране и то је, пре него спорење са ЕУ, она „виша сила” коју помиње Путин.

У ожалошћеној породици, највише разлога да тугују имају Бугарска и Србија. Има шанси да у оквиру руског „плана Б”, „Плавог тока” који ће гас одвести до Турске, један крак крене ка нама, али тај гасовод бисмо градили о свом трошку, парама које немамо. И неће бити профита од транзита. Стигла нас је азијска клетва, по којој, кад се сударе слонови, страда трава.