Како вратити отето

После пресуде Специјалног суда којом је члановима „земунског клана” наложено да солидарно исплате новац од отмица породицама Милије Бабовића, Суада Мусића и Вука Бајрушевића, поставља се питање када ће и како извршни суд спровести ову меру, која се у закону зове одузимање имовинске користи.

Реч је о великој суми – 11,6 милиона евра, којом су се „земунци” очигледно обогатили и живели лагодно у време када су мислили да су недодирљиви и да их неће стићи мач правде.

Уколико би се заплена имовине спроводила по садашњем закону, извршни суд би требало да следи упутства из пресуде кривичног суда о изворима из којих је могуће наплатити имовину која је стечена криминалом. Заплена имовине зависи од тога шта је суд утврдио – да ли осуђена седморица поседују имовину, да ли је реч о девизним рачунима или о некретнинама које би требало продати на лицитацији.

– Под претпоставком да сви имају имовину, суд може да од сваког од осуђених одузме одређени проценат. Међутим, може да се догоди да неко има пет милиона евра, неко три, а неко нема ништа. У тој ситуацији, извршни суд ће одузети имовину од оних који је имају, док не прикупи досуђени износ. Овај случај је „земљотрес” у судској пракси. Не памти се да је слична пресуда икад изречена и остаје да се види како ће бити спроведена – објашњава др Горан Илић, професор Правног факултета у Београду.

Треба још сачекати да Врховни суд потврди пресуду, а до тада ће протећи вероватно још годину дана. Тада имовина „земунаца” иде „на добош”. „Нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом”, каже Кривични законик Србије, на основу кога је изречена оваква пресуда будући да још није донет Закон о одузимању имовине стечене криминалом.

Суд је утврдио да оптужени „земунци” имају куће и станове, а ушло се у траг и њиховим рачунима у иностранству. Већ се говори о томе да ће кућа Милорада Улемека у Филмском граду бити продата на јавној лицитацији, али поставља се питање шта ће се догодити у случају да заплењена имовина осуђених за отмице не буде довољна да намири цео дуг од 11,6 милиона евра.

„Од учиниоца ће се одузети новац, предмети од вредности и свака друга имовинска корист који су прибављени кривичним делом, а ако одузимање није могуће, учинилац ће се обавезати да плати новчани износ који одговара прибављеној имовинској користи. Имовинска корист прибављена кривичним делом одузеће се и од лица на која је пренесена без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности”, каже члан 92. Кривичног законика.

– Ова одредба практично значи да држава може одузети и куће, станове или аутомобиле, који се у папирима воде на супруге, децу, родитеље и друге рођаке или пријатеље осуђених, уколико се утврди да их је осуђени само фиктивно пренео на њих. Кривични суд ће, помоћу управе прихода и тужилаштва, утврдити колика је имовина осуђених. Уколико они неће сами да врате новац стечен кривичним делима, онда ће извршни суд запленити сву њихову покретну и непокретну имовину, ставити је на јавну лицитацију и она ће бити продата по систему „ко да више”. Од прикупљеног новца исплатиће се дуг оштећенима – објашњава за „Политику” др Горан Илић, професор Правног факултета у Београду.

Поставља се, међутим, питање, шта ако прикупљени новац не буде довољан да се намири целокупан дуг, ако се, на пример, прикупи осам милиона евра, шта је онда са преосталим потраживањем од 3,6 милиона евра?

– Aко сва заплењена имовина не буде довољна, онда то остаје лични дуг осуђених појединаца и тај дуг је неопростив, не застарева. Питање је како ће га они вратити с обзиром на то да су осуђени на дуготрајне казне затвора и не могу остваривати никакве приходе, а држава није обавезна да оштећенима исплати одштету јер то није њен дуг – каже др Илић.

Када се говори о имовини чланова „земунског клана”, не можемо а да се не сетимо огромног здања у Шилеровој улици чији су власници били вође тог клана Душан Спасојевић и Миле Луковић, убијени у неуспешној акцији хапшења у селу Мељак, крајем марта 2003. године. Да су остали живи, судило би им се за организацију атентата на премијера Зорана Ђинђића и за све остале злочине „земунског клана”, па и за ове три отмице и тада би и њима била изречена мера одузимања имовинске користи. Да кућа у Шилеровој није срушена, она би могла да буде заплењена и продата на јавној лицитацији. Будући да вештаци тврде да је та велелепна кућа грађена и опремана најскупљим материјалима, а да супруге покојних вођа „земунског клана” због рушења куће сада на суду туже државу и траже одштету од 636 милиона динара, што је око осам милиона евра, поставља се питање шта би било са том кућом ако би она данас постојала. Када буде донет Закон о одузимању имовине стечене криминалом, онда ће бити могуће да сва имовина криминалаца и њихових наследника буде стављена под знак питања, па би се чак могло претпоставити да би и одштета која може да буде исплаћена Тањи Спасојевић и Маји Луковић, могла да буде третирана као имовина стечена криминалом.