Млаки опоненти Александра Вучића

Зашто опозиција није толико оштра према Александру Вучићу, лидеру Српске напредне странке, као што је он према њој? Од доласка напредњака на власт Вучићева критика опозиционих лидера и странака углавном се завршавала млаким или помирљивим одговором друге стране. У последње време оштрији опозициони тонови могу се чути у парламенту од неколико посланика.

Сећајући се деведесетих година, опозициони блок делује неубедљиво, али чињеница је и да тада опозиција и власт нису имале исти политички програм.

Наши саговорници позицију опозиције оцењују као тешку, не само зато што јој је преузет политички програм, већ и зато што неки имају „путера на глави”, па је боље да ћуте, а неки ћуте зато што желе да уђу у власт. Изгледа да је дошло време да се појави нови опозициони лидер и странка. Како каже нас саговорник – из друге приче.

За Владимира Гоатија, директора Транспарентности Србија, постоји једно једино објашњење зашто је Вучић оштри према опозицији него она према њему.

„У незгодном положају ако се човек бори за вашу доктрину.” Он каже да антисистемска опозиција може да га критикује, на пример, зашто косовском премијеру Рами није отказао гостопримство или преговоре јер је прекршио сва дипломатска правила. „Његов циљ је био да изазове опозициону реакцију, а Вучић је нашао средину – уздржано прихватање даље сарадње.”

Гоати каже да опозиција тешко може да критикује јер је политика ове власти иста као политика системске опозиције. Уз то, опозиција је мала и подељена.

„Вучић се труди да спроведе њихову политику. А у политици нема плагијата идеја и сви могу да је користе. У Црној Гори се 2005. године догодило нешто што подсећа на ову нашу ситуацију. ДПС је присвојио кључне политичке идеје Либералног савеза, који је због тога престао да постоји иако је имао четири посланика у парламенту, уз образложење да црногорско друштво не заслужује такву партију.”

„Опозиција је појединачно слаба, али је и сама допринела властитој маргинализацији. Нема ни личности која би могла да их уједини. Правило је да бар двадесет година нема помирења између матичне и отцепљене странке. ДСС је практично нестао с политичке сцене, али се није удружио са ДС-ом, од којег се отцепио. Лични елемент не треба запоставити, нити занемарити људски коефицијент. То је тајна мале, асиметричне и подељене опозиције. Владајућа коалиција има практично четири петине посланика у парламенту и сада може да спроводи политику а да опозиција не прави циркус”, објашњава Гоати.

И Милан Николић, социолог, каже да опозиција не узвраћа оштро на критике јер су напредњаци и неке друге партије у владајућој коалицији преузели политику од демократа према ЕУ, борби против криминала и корупције, а делимично и од других странака.

„ДС нема великих разлога да иде програмски против Вучића. Он се вешто игра и реконструкцијом владе и зато неки из опозиције мисле да ће ући у владу ако неко из ње испадне. И најзад, они који су у опозицији немају такав утицај на медије и могу мало да галаме у парламенту.”

Николић каже и да су многи из опозиције оставили иза себе „нејасне и нечисте” ствари и да им се много тога може ставити на леђа. „Опозиција има и мали маневарски простор. Велики маневарски простор било би питање социјале, али како неко ко живи у вили може то да разуме. Кад се дигне кука и мотика, то може да им се олупа о главу, и зато нико не улази у тај простор.”

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да, генерално гледано, немамо праву опозицију која има свој став који би био алтернатива властима.

„Али, немају сви у опозицији исти став. Тадић и Јовановић изгледају као да се нуде, Живковић покушава да провоцира, ту је и Борко Стефановић. Опозиција је сада критиковала став према Путину, али око Европске уније нема шта да критикује, јер су за ЕУ и парламентарне странке. Око конкретних ствари има размимоилажења, али је процес евроинтеграција прихваћен као неминовност. Опозиција критикује везу с Русијом, али то није нешто што би допринело или одузело поене опозицији код грађана.”

Радун каже да опозиција нема ни ауторитет ни тежину да критикује.

„Прекомерно су запошљавали по страначком кључу и радили друге ствари које грађани не одобравају, и онда критика пада у воду. Непотизам и корупција тешко могу да прођу. Али временом људи не само да забораве такве ствари, него им се и слегну. Ипак, пре ће се појавити неко изван парламента, могуће је и да дође неко из друге приче. Опозициони лидер или странка могу да дођу као изненађење из неког угла.”