Стогодишњак с мањком година

Са шест, колико му недостаје, садашња власт би могла Медицинском факултету у Београду да упише сто година радног стажа. И да му одмах умањи пензионерске принадлежности.

Званична одлука за оснивање обзнањена је два и по месеца уочи Великог рата, али је настава отпочела тек 9. децембра 1920. и убрзо објављен стечај. Не као што су данашњи, с распродајом имовине, већ се тако називао тадашњи јавни позив за запослење.

Замисао да се утемељи ова научно-образовна установа неколико деценија је старија. Још у марту 1869. установљена је комисија на челу с ректором Велике школе Јосифом Панчићем, који је предложио оснивање „Српског Университета са пет факултета и то: Философског, Богословеског, Правничког, Техничког и Медицинског”.

Но, није ишло глатко, чак ни после књижице др Милана Јовановића-Батута, који је 1899. на 124 странице потанко образложио разлоге. Успротивио се др Михајло Петровић, војни хирург из Ниша и истакнути члан Српског лекарског друштва.

Министар унутрашњих дела др Стојан Протић у марту 1914. наложио је тројици угледника (др Милан Јовановић, др Војислав Суботић и др Едуард Михел) да пропутују Европом и поднесу извештај. Након шест седмица и 17 посећених факултета, у мају исте године потписао је одлуку о отварању.

„Политика” је првој страници, под насловом „Наш медицински факултет”, уредно известила да су на том путовању превалили 8.000 километара и боравили у Италији, Швајцарској, Немачкој, Аустрији, Румунији и Русији. Ни у једној земљи нису пронашли узор који се може пресликати, већ су с многих преузели све што им се учинило корисним.

Краљевским указом престолонаследника Александра Карађорђевића 9. септембра 1919. постављена су прва двојица редовних професора – Војислав Суботић за хирургију и Милан Јовановић-Батут за хигијену – који су одмах изабрали трећег, Драга Перовића за анатомију.

У Београд је убрзо стигло написмено противљење Медицинског факултета у Загребу, а почетком јануара следеће године лично писмо новоизабраног наставника који је отказивање свог пристанка оправдао поболевањем! На упражњено место позван је из Париза хирург Нико Миљанић.

У септембру је уписано 286 високошколаца и одлучено да настави испомажу тројица професора Философског факултета – Живојин Ђорђевић за биологију, Сима Лозанић за хемију и Ђорђе Станојевић за физику – којима су се придружили Рихард Бурјан из Лајпцига за физиологију и Александар Костић за хистологију.

Следеће године расписан је први стечај (конкурс) за 17 наставника, у којем се једини пут помиње предмет Државна медицина и медицинско законодавство. У изванредној „Хроници Медицинског факултета у Београду, 1920–2010” (издавач ЦИБИД), коју потписује проф. др Снежана Вељковић, нема за то објашњења.

Неизбрисив печат у науци, образовању и здравству оставили су Руси избегли пред Октобарском револуцијом, што је уверљиво поткрепио проф. др Стеван Литвињенко у делу „Руски лекари у Србији и Црној Гори”. На списку је 435 посленика у белим мантилима, већина с дипломом Московског универзитета и Војномедицинске академије у Петрограду.

На самом истеку 1925. министар просвете Стјепан Радић, говорећи на збору Хрватске сељачке странке у Марибору, изјавио је да универзитете у Београду, Скопљу и Суботици треба укинути, на шта је оштро одговорило Српско лекарско друштво.

Првих 49 свршених доктора медицине (од 286 уписаних) представљено је у три наврата 1926, а предводио их је Илија Ђуричић, потоњи председник Српске академије наука и уметности, коме је одмах понуђено место доцента за физиологију.

Угледајући се на своје претке који су се борили у балканским и Великом рату, у НОБ-у је учествовало 158 лекара и 103 студента Медицинског факултета; већина је погинула у борби, а неколико их је стрељано. Орденом народног хероја одликовано је 29, од тога 23 високошколца.

Медицинаре није мимоишао највећи послератни идеолошки обрачун, тако да их је 50 робијало на Голом отоку, или трећина свих „мермераша” с Универзитета у Београду. Ни два бомбардовања – 1941. и 1999. године.

Из мноштва успеха којима би се радо подичиле сличне високошколске установе у развијеном свету, издвајамо стицање звања академика: до 1920. четворица, од ослобођења до наших дана више од 50. Осим Јосифа Панчића, председници су били Илија Ђуричић и Душан Каназир.
Може ли се Медицинском факултету у Београду накнадно признати да је вршњак Великог рата?