Пензијски чекови постају социјална помоћ

Владајући политичари држава широм Европе минулих месеци више уопште не крију да грађани не могу да очекују да ће убудуће моћи од државне пензије да живе пристојно. Док немачка канцеларка своје сународнике упозорава да им прети сиромаштво ако већ сада не почну да уплаћују додатну пензију, британски премијер је истурио свог министра финансија Џорџа Озборна да објасни нацији реформу пензионог система, која ће већ следеће године ограничити пензије Британцима на око 196 евра недељно.

Због чињенице да је европско становништво све старије, све су гласнији предлози да се већ до 2020. праг за пензионисање подигне на 66 година, од 2036. на 67, а од 2046. на 68 година. Европска комисија више не крије да жели од држава чланица ЕУ да преузме надлежност у овој области, а засад то чини препорукама да се и пре 2030. за пензионисање и мушкараца и жена успостави јединствени старосни праг од 67 година. Додуше, поједине земље већ сада то чине, а мотивацију људи да се раније пензионишу смањују драстичним резањем пензија.

----------------------------------------

Иако је најјача економија у Европи, Немачка није тако дарежљива према својим грађанима, па тако свако социо-економско истраживање минулих година показује да сваком шестом Немцу сиромаштво „куца на врата”, јер месечно прима мање од 60 одсто просечне зараде. Добар део овог сиромашног становништва Немачке чине пензионери, а судећи према прошлонедељној изјави немачке канцеларке Ангеле Меркел, биће их све више. На свечаности поводом 125 година од постојања немачког пензионог система, Меркелова је без увијања упозорила на опасност сиромаштва у старости, истичући да убудуће за многе само законска (државне) пензија неће бити довољна за живот.

„Ја сам убеђена да ће убудуће само једна комбинација законске, приватне и пензије коју послодавац (додатно) даје моћи да обезбеди одговарајућу сигурност у старости”, рекла је канцеларка.

Иако је Немачка дуго била препознатљива по моту „Благостање за све”, њен чувени систем „социјалне тржишне привреде” увелико је избледео под налетом неолибералног капитализма. Пензијски чекови постали су слични износу социјалне помоћи него износу довољном за нормалан живот. Нарочито оним особама које су радиле мање плаћене послове или су као добар део жена у Немачкој отишли у пензију са мање радног стажа (будући да је до скоро било веома уобичајено да жене одустају од својих каријера да би гајиле децу).

Пре годину дана, када је формирана „велика коалиција” демохришћана и социјалдемократа, питање пензија је било велика тачна спорења. На инсистирање социјалдемократа, мало су олабављени захтеви за одлазак у пензију са 67 година, тако да сада запослени могу да оду у пуну пензију са 63 године, под условом да су претходно 45 година уплаћивали пензионо осигурање. Та старосна граница ће се, међутим, постепено померати навише, најпре до 65 године, а до 2029. ће бити подигнута на 67 година. У радни стаж ће бити урачунате и године када је неко био незапослен, али под условом да је и тада уплаћивао пензијске доприносе. Време које је проведено у чувању деце такође се прерачунава. Ипак, све то неће бити довољно за пристојан живот уколико није додатно уплаћивана пензија у неки приватни фонд.

Слични притисак на пензиони систем се осећа и у Француској, где је пре годину дана реформисан пензиони систем, па ће се од 2035. у пензију ићи са 43 године радног стажа, уместо са досадашњих 41,5. Французи су покушали да спроведу „праведну” реформу, па ће бити олакшано раније пензионисање радника који обављају тешке послове.

Али, то неће олакшати положај раније пензионисаних. У Шведској и Аустрији већ се примењује систем по којем Швеђанин који се пензионише у 63. уместо у 65. години добија чак 12 одсто мању пензију. С друге стране, они који раде до 69. године, добијају безмало 30 одсто већу пензију него они који се пензионишу четири године раније.

Када се укрсте сва европска искуства, очигледно је да европски модел социјалне заштите полако нестаје и да је општи тренд да ће државна пензија бити довољна за нормалан живот само ако у особа у пензију оде на прагу осме деценије.

Ненад Радичевић

----------------------------------

Старост проведена на послу

Брисел све више инсистира на томе да све државе чланице Европске уније подигну праг за пензионисање на 67 година

Грчка прва морала да смањи пензије: Атина (Фото Ројтерс)

Премда је питање пензионог осигурања и услова за пензионисање запослених углавном у надлежности сваке појединачне државе чланице Европске уније, Брисел све гласније настоји да утиче у овој области с намером да натера државе да подигну старосни праг за пензионисање. Осим тога, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је у недавно објављеном инвестиционом плану, који би са 300 милијарди евра требало да подстакне раст у ЕУ, навео да очекује и да свака чланица ЕУ спроведе националну реформу у осетљивим областима као што је питање пензионог система.

Већ дуже време Комисија препоручује реформу која се заснива на томе да се и пре 2030. за пензионисање и мушкараца и жена успостави јединствени старосни праг од 67 година, те да се свако раније пензионисање утиче на смањивање износа пензије. Штавише, због чињенице да је европско становништво све старије, све су гласнији предлози да већ до 2020. се праг за пензионисање подигне на 66 година, од 2036. на 67, а од 2046. на 68 година.

Засад су под најјачим притиском државе које се налазе у економски потешкоћама, попут Грчке или Хрватске. Тако се премијер Зоран Милановић нашао пред „препоруком” Европске комисије да се у Хрватској у пензију одлази са 67 година и пре 2030.

„Та прича мора стати и мора бити јасно дефинисана, морамо подвући црту”, поручио је Милановић, наглашавајући да он јесте за ЕУ, али да о оваквим питањима она не може да одлучује и да граница за пензију не може бити иста за сва занимања. „Унифицирани праг од 67 година не држи воду. То је бирократска тема дана, шлагер који се у Европи пева неко време.”

Мало је вероватно да ће премијер најмлађе чланице ЕУ успети још дуго да одолева притисцима, будући да и земље оснивачи ЕУ, попут Немачке и Белгије, увелико раде на подизању прага за пензионисање. Тако је нова белгијска десничарска влада, у настојању да смањи државне расходе за 11 милијарди евра, предложила, између осталог, да  се од 2030. у пензију одлази с 67 година, уместо са 65 година, како је сада. Међутим, цео пакет мера штедње наишао је на силовит одговор синдиката, који данима организују протесте.

С друге стране, заступници јединственог прага за пензионисање мушкараца и жена виде у Шведској пример земље како је то могуће успешно применити. У Шведској је сада приметно да се припадници беби-бум генерације (рођени између 1946. и 1964) одлучују да не одлазе у пензију после навршене 65. године, већ настављају да раде. Било да су у питању мушкарци или жене. Узрок тога виде у социјалној политици Шведске, која је одавно омогућила и очевима да иду на породиљско боловање, тако да већина терета одгајања деце није само на женама. Родитељи имају право да поделе 480 дана плаћеног породиљског одсуства, а чак и ако се обоје одлуче да раде убрзо после порођаја жене, на услузи им је вртић који дотира држава, тако да родитељи месечно за њега треба да плате око 150 евра, што је за шведске услове врло мало.

Све то је утицало да Шведска има највећу стопу запослености у Европи – 74,4 одсто, док је просек у ЕУ 64,1 одсто. Осим тога, Шведска је међу државама која међу запосленима има највећи проценат жена и старијих људи, а то што више људи ради омогућава јој да од пореза намирује издашан социјални систем.

Н. Радичевић

----------------------------------

Британци би да раскрсте са „совјетским” системом

Влада најављује да ће од следеће године сви пензионери примати иста, фиксна примања, а да они који сада започињу каријеру не требани да рачунају на државне пензије

Британски политичари почели су да упозоравају грађане да држава за 20 или највише 30 година више неће имати пара за пензије и саветују младе да почну да штеде и уплаћују фунте у приватне фондове.

Као и у многим другим западноевропским земљама са ниском стопом рађања, и у Великој Британији популација је све старија, а животни век све дужи. Само у Лондону постоји 80 стогодишњака који примају пензију више од 40 година. Влада упозорава да неће бити могуће годинама издржавати огроман број људи и Министарство финансија недавно је почело да спроводи прву од, како се предвиђа, многобројних пензионих реформи.

Ово је, пре свега, вест за запослене који имају двадесет и тридесет година и којима се поручује да одвајају новац са стране. Иста генерација поднела би највећи терет и када би кабинет премијера Дејвида Камерона решио да не дира примања сениора јер би то сигурно значило подизање пореза, који би, наравно, плаћали они који сада привређују. Међутим, генерација ипсилон, како често зову младе који данас имају између 18 и 33 године, већ је преоптерећена отплаћивањем студентских кредита и, ако живе у Лондону, плаћањем баснословно високих кирија.

За почетак, реформа значи да ће Острвљани следеће године почети да примају исте, фиксне пензије које ће заменити досадашње сложене формуле за израчунавање месечне своте. Иако детаљи нису објављени, лист „Телеграф” сазнаје да ће сваки пензионер недељно примати 155 фунти (196 евра) после 35 година стажа. Жене ће ово право моћи да остваре са 63, а мушкарци са 65 година живота. Досад се у пензију могло после 30 година рада, жене са 60 година живота и мушкарци са 65.

Министар финансија Џорџ Озборн објашњава да ће после реформе Британци престати да плаћају порез на пензију коју су наследили од преминулог супружника уколико је њихов партнер преминуо пре 75. године. Високи функционер овог министарства Дејвид Гок изјавио је да је садашњи пензиони систем у Британији „совјетски” и да ће реформа сигурно довести до „културе штедње” међу Острвљанима.

Ипак, тамошњи медији откривају бројне „рупе” у плановима јер један од пет Британаца сигурно неће моћи да прима цео фиксни износ. Пре свега, 21 одсто жена неће имати потребних 35 година стажа јер су правиле паузу у каријери да би подизале децу.

Градоначелник Лондона Борис Џонсон сматра да Британија мора да направи рез у овом сектору и да то треба да ураде торијевци, који су већ истакли да ће до 2020. припадници оба пола ићи у пензију са 66 година. Он проналази да је садашњи систем окоштао и превазиђен јер државни фонд не улаже у некретнине или финансије и не обрће новац који би могао да се множи и пуни касу. Одатле би држава захватала не само када би пребацивала новац пензионерима већ и када би јој била потребна инфузија за градњу путева, аеродрома или дељења социјалне помоћи.

Истовремено, откривају се скандали приватних фондова на које се радници упућују. Испоставило се да је један од четири британских пензионера са приватним осигурањем закинут за пуну пензију услед неетичког пословања осигуравајућих кућа. Пушачима и особама са дијабетесом и високим крвним притиском приватни фондови обећавали су веће премије јер су рачунали да ће ове категорије осигураника краће живети. Ипак, на крају им нису исплатили обећано, избила је велика афера и после прашине подигнуте у медијима, фондови су морали да осигураницима надокнаде штету.

Процењује се да је од 2007. до 2013. сваке године око 100.000 британских пензионера на неки начин закинуто без обзира на то да ли су чекове примали из државног или приватног фонда.

Ј. Стевановић