Успон вештачке интелигенције и страх од крађе мисли

Недавна изјава светски познатог научника Стивена Хокинга о томе да би развој вештачке интелигенције могао да означи крај људске расе подигла је на ноге стручњаке у целом свету. Хокинг је своју изјаву образложио тиме да би стварање савршених „мислећих” машина могло да представља претњу за опстанак човечанства. Његово упозорење уследило је као одговор на питање шта мисли о даљем унапређењу технологије коју сам користи у комуникацији, а која подразумева основни облик вештачке интелигенције.

Овај стручњак који болује од амиотрофичне латералне склерозе, тешке прогресивне неуромоторичке болести (обољење у којем пацијенти не могу да управљају мишићима за кретање, говор, храњење и дисање), добио је нови систем за говор, а технологија која се користи, „учи” како Хокинг размишља и сугерише речи које би могао да употреби.

Овај научник сматра да се постојећа примитивна форма вештачке интелигенције показала веома корисном, али да постоји страх од последица стварања нечег што би могло да се мери или чак да надмаши човека. Хокинг сада користи компјутерски систем који му омогућава да куца двоструко брже него што је могао до сада и шаље мејлове чак десет пута убрзаније. Систем функционише тако што му је инфрацрвени сензор који му је причвршћен за наочаре, омогућава да контролише софтвер померањем мишића у образу. Интересантно је да ће софтверска платформа, коју је креирала компанија „Интел”, бити пуштена програмерима и истраживачима у јануару 2015, а биће доступна бесплатно свима који желе да је преузму. Тако би слабо покретни могли да контролишу рад компјутерског система додиром, трептајем ока, покретом обрва. То је посебно значајно за људе који као и Хокинг пате од амиотрофичне латералне склерозе или рецимо квадриплегије, а којих у свету има око три милиона.

– Медицина није била у могућности да ме излечи, па сам се ослонио на технологију која ми је помогла да комуницирам и живим – објаснио је научник медијима у Лондону.

Када би овакав софтвер могао да буде од помоћи оболелима од тешких неуролошких болести у Србији, нико од стручњака не може да процени. Јелена Милошевић, из Националне организације за ретке болести, објашњава да код нас, нажалост, овакав вид информационих технологија још није актуелан. У Србији све што постоји, сматра она, постоји у облику који одговара „стандардном” потрошачу. Они који се не уклапају у такав друштвени оквир морају сами да се сналазе или наручују оно што је потребно из иностранства.

– Увек се говори да се не исплати увозити нестандардне тастатуре и мишеве. Тако ја све што радим на компјутеру, радим уз помоћ миша и тастатуре које сам наручила из Америке. Другачије не бих могла. У свету постоји и софтвер уз помоћ кога диктирате текст, а компјутер сам „куца”. Нажалост, ово постоји само за неколико светских језика. Свако ко много времена проводи куцајући зна колико би значило понекад одморити руке. Седнете, диктирате и слободно пијете кафу. Ово о чему прича Стивен Хокинг је за нас научна фантастика. Једва чекам да видим како ће софтвер који се најављује функционисати – објашњава Милошевићева. 

Пуковник професор др Ранко Раичевић каже да се један читав сегмент примене вештачке интелигенције у медицини усмерава на прављење програма на начин да будемо доктори сами себи, што носи значајну опасност релативизације нашег интимног доживљаја.

– Могућа примена нанотехнологија и вештачке интелигенције у савременој медицини мора бити јасно етички и законски дефинисана, а свакако може бити искоришћена за развој система у побољшању покрета особе. Ипак постоји опасност да се човек сведе на задати компјутерски програм. Развијање софтверских програма који треба да имитирају или чак замене или предузму функционисање неких структура централног нервног система по принципу неуронских кругова и кола, имају једно велико ограничење. Ту је и етичко питање да ли се на овај начин стварају услови за „укалупљавање” слободне воље сваког појединца и у крајњем случају – механичко поимање стварности. Примена вештачке интелигенције је свакако корисна у циљу побољшања прецизности лабораторијске дијагностике, олакшавања разних облика претраживања, великог броја чињеница и њихових упоређивања са релевантним подацима, али с друге стране доводе у питање никад превазиђену чињеницу да не постоје болести већ болесници – истакао је др Раичевић.

Покушај развоја супермашина које би требало да замене функционисање људи веома је корисно, посебно на пољу роботике за нека опасна занимања. Међутим, др Раичевић каже да, када је реч о области медицине, а у вези са филозофским питањима шта је свест и како функционише мозак, то носи опасност да би остваривањем те мисије могли доћи у ситуацију да неко ко контролише софтверски програм могао да сазна шта мислимо, осећамо, желимо, чега се плашимо, кога мрзимо, а што највише личи на феномен „крађе мисли”.

– Верујем да ће мозак човека увек ићи корак испред и за степеницу изнад свих настојања да будемо сведени на било који савремени компјутерски програм – додао је др Раичевић.