„Мали Будо” на Косову и Метохији

„Најтеже је преживети тишину која траје петнаест година”, каже у Сувом Грлу у Дреници Гојко Томашевић. Њему није мука од минијатурне канцеларије исељене Општине Србица и укупне тескобе на коју је осуђен он и његово село, не жали се на тежак положај побеђен ставом и намером да се преживи и остане на своме – њему смета тишина, он има страх од тишине.

У тај општи мук Сувог Грла, преживелог чудом и храброшћу његових мештана осуђених на потпуно одсуство града, прво је стигао плакат филма „Мали Будо”, а онда и филмска екипа ове комедије.

Дочекали су је мештани, углавном Томашевићи, ненавикли на честе госте. Оспособљава се сала Дома културе, у бетонску греду укуцава велико платно, пројектор баца светло са преврнутог стола, јер само он има одговарајућу висину, а на прозоре се ексерима закуцавају ћебад из хуманитарне помоћи и Црвеног крста. Прва филмска пројекција у Сувом Грлу је почела.

„Због овога, вреди правити филмове”, каже редитељ Данило Бећковић окружен гледаоцима и помера се према врелој пећи.

Да ли је то истина, шта је ове младе и урбане људе довело у забачено дреничко село, шта ће њима ови гетоизирани гледаоци кад ће филм, ускоро, видети и 400.000 људи?

„Срамота је за нашу кинематографију да смо ми први који су после петнаест година у неке енклаве донели филм на великом платну. То је и наша срамота – имали смо филмове и пре, а ово је први са којим смо дошли”, сматра Бећковић и додаје да ови људи и гледаоци морају бити део система. „Морамо да дођемо до тога да наши људи који живе на Косову и Метохији могу да виде и чују све што може неко у Београду, да би били у сваком смислу део Србије ма колико одсечени били.”

Менталитетска комедија, особене подгоричке средине и њених измештених београдских ликова, путовала је протекле недеље, по готово херметички затвореним срединама покрајине. Од Клокота код Витине, где се на дрвеним амбарима, старим сто година, нашао плакат „Малог Буда”и где на кућама пише „не продајем дедовину”, преко Штрпца, Велике Хоче, Шилова, публика се смејала као и свуда у свету, како корумпираним скоројевићима, тако и једном делу свога језика и менталитета.

„Људи који трпе су храбрији и ведрији од од оних који седе на сигурном. Рађају више деце, ведрије се смеју, мање су цинични. Чини ми се да и невољу подносе са мање гнева. Зато мислим, да онај ко то хоће, овде му је најлакше да буде човек”, тврди Бећковић, чији се филм, први пут, после толико времена, на великом платну приказивао у најизолованијим српским срединама.

„Променили су нам изглед села, била је права свечаност”, каже Дарко Димитријевић уредник Радио Гораждевца, код Пећи, човек, особен, и по томе, што познаје све српске слушаоце свог радија смештеног у стари соцреалистички Дом културе.

У тај дом дошао је на пројекцију готово сваки трећи становник Гораждевца, продато је триста карата. Екипа филма прикупила је, на овој турнеји, око 220.000 хиљада динара и уручила их породици младића Дарка Петровића из Гораждевца ком је хитно неопходна трансплантација јетре у иностранству.

„Сијање осмеха ових људи, чини да смо ми њима, како ми један гледалац рече, светлост на крају тунела. Схватио сам да они за нас значе радост на крају пута, па и ове велике турнеје која се ближи крају”, каже глумац Славиша Чуровић.

Приказивање филмова организовали су Дом културе Грачаница и Дом културе „Свети Сава” Штрпце, а акцију је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. У свему томе продуцент Марко Паљић види решење личног, здравог схватања Косова и Метохије.

„Истрајност и храброст овдашње публике, помогла ми је да схватим свој рад, а чини ми се и да боље разумем своје претке који су се борили за своју и нашу слободу”, каже Паљић.

Негде, у основи цела прича турнеје „Малог Буда” и смеха у косовском гету заснована је на спремности људи да учествују у туђој неслободи, на чињеници да језички стандард није уништен и да култура може помоћи тамо где је политика све изгубила или обесмислила.