„Mali Budo” na Kosovu i Metohiji

„Najteže je preživeti tišinu koja traje petnaest godina”, kaže u Suvom Grlu u Drenici Gojko Tomašević. Njemu nije muka od minijaturne kancelarije iseljene Opštine Srbica i ukupne teskobe na koju je osuđen on i njegovo selo, ne žali se na težak položaj pobeđen stavom i namerom da se preživi i ostane na svome – njemu smeta tišina, on ima strah od tišine.

U taj opšti muk Suvog Grla, preživelog čudom i hrabrošću njegovih meštana osuđenih na potpuno odsustvo grada, prvo je stigao plakat filma „Mali Budo”, a onda i filmska ekipa ove komedije.

Dočekali su je meštani, uglavnom Tomaševići, nenavikli na česte goste. Osposobljava se sala Doma kulture, u betonsku gredu ukucava veliko platno, projektor baca svetlo sa prevrnutog stola, jer samo on ima odgovarajuću visinu, a na prozore se ekserima zakucavaju ćebad iz humanitarne pomoći i Crvenog krsta. Prva filmska projekcija u Suvom Grlu je počela.

„Zbog ovoga, vredi praviti filmove”, kaže reditelj Danilo Bećković okružen gledaocima i pomera se prema vreloj peći.

Da li je to istina, šta je ove mlade i urbane ljude dovelo u zabačeno dreničko selo, šta će njima ovi getoizirani gledaoci kad će film, uskoro, videti i 400.000 ljudi?

„Sramota je za našu kinematografiju da smo mi prvi koji su posle petnaest godina u neke enklave doneli film na velikom platnu. To je i naša sramota – imali smo filmove i pre, a ovo je prvi sa kojim smo došli”, smatra Bećković i dodaje da ovi ljudi i gledaoci moraju biti deo sistema. „Moramo da dođemo do toga da naši ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji mogu da vide i čuju sve što može neko u Beogradu, da bi bili u svakom smislu deo Srbije ma koliko odsečeni bili.”

Mentalitetska komedija, osobene podgoričke sredine i njenih izmeštenih beogradskih likova, putovala je protekle nedelje, po gotovo hermetički zatvorenim sredinama pokrajine. Od Klokota kod Vitine, gde se na drvenim ambarima, starim sto godina, našao plakat „Malog Buda”i gde na kućama piše „ne prodajem dedovinu”, preko Štrpca, Velike Hoče, Šilova, publika se smejala kao i svuda u svetu, kako korumpiranim skorojevićima, tako i jednom delu svoga jezika i mentaliteta.

„Ljudi koji trpe su hrabriji i vedriji od od onih koji sede na sigurnom. Rađaju više dece, vedrije se smeju, manje su cinični. Čini mi se da i nevolju podnose sa manje gneva. Zato mislim, da onaj ko to hoće, ovde mu je najlakše da bude čovek”, tvrdi Bećković, čiji se film, prvi put, posle toliko vremena, na velikom platnu prikazivao u najizolovanijim srpskim sredinama.

„Promenili su nam izgled sela, bila je prava svečanost”, kaže Darko Dimitrijević urednik Radio Goraždevca, kod Peći, čovek, osoben, i po tome, što poznaje sve srpske slušaoce svog radija smeštenog u stari socrealistički Dom kulture.

U taj dom došao je na projekciju gotovo svaki treći stanovnik Goraždevca, prodato je trista karata. Ekipa filma prikupila je, na ovoj turneji, oko 220.000 hiljada dinara i uručila ih porodici mladića Darka Petrovića iz Goraždevca kom je hitno neophodna transplantacija jetre u inostranstvu.

„Sijanje osmeha ovih ljudi, čini da smo mi njima, kako mi jedan gledalac reče, svetlost na kraju tunela. Shvatio sam da oni za nas znače radost na kraju puta, pa i ove velike turneje koja se bliži kraju”, kaže glumac Slaviša Čurović.

Prikazivanje filmova organizovali su Dom kulture Gračanica i Dom kulture „Sveti Sava” Štrpce, a akciju je podržala Kancelarija za Kosovo i Metohiju. U svemu tome producent Marko Paljić vidi rešenje ličnog, zdravog shvatanja Kosova i Metohije.

„Istrajnost i hrabrost ovdašnje publike, pomogla mi je da shvatim svoj rad, a čini mi se i da bolje razumem svoje pretke koji su se borili za svoju i našu slobodu”, kaže Paljić.

Negde, u osnovi cela priča turneje „Malog Buda” i smeha u kosovskom getu zasnovana je na spremnosti ljudi da učestvuju u tuđoj neslobodi, na činjenici da jezički standard nije uništen i da kultura može pomoći tamo gde je politika sve izgubila ili obesmislila.