Главу горе!

Ја, наивни музичар, мислио сам да нотари пишу ноте! Међутим изашло је на видело да су то најскупље „ноте”, скупље од хонорара естрадних „звездица” које ће се хвалити да су заслужни национални пензионери. И даље сам у својој музикантности толико наиван да сам мислио да нас, као земљу која представља стабилност у региону, не може ништа изненадити осим кише, леда и снега у децембру.

Из искуства, а имам га, знам да када нешто треба добро урадити, „врућ кромпир” требало би поверити женама. То неписано правило дошло је до изражаја и у делатности прве даме Србије. Искрено, хвала јој од моје маленкости, а у име дела народа који ми је близак.

Војска нам се у ближој прошлости и није нешто прославила. У то име ми је „запао за око”, а у рубрици „Међу нама”, допис господина М. Поповића из Ниша. Поповић аргументовано указује на разлике у висини примања између цивилних и војних пензионера. Господин Поповић се притом није запитао колике су пензије српских „прослављених” генерала забарикадираних (војнички израз) у лично насеље срцепарајућег назива Цвећара? Да ли је то војна тајна? Да ли генерали стрепе од „одлучности” министра финансија који ће им, као и осталој сиротињи, смањити пензије за 17, 20, 25… одсто. Просто, нисам математичар да бих маглу која обавија идеје г. министра могао да растерам. Јаснији су ми млади генијалци из математичке гимназије, барем док су још увек овде, односно док их не отерају „корифеји генијалности” партијских кадрова.

Пре неки дан у ,,Политици” прочитах и текст погрешно насловљен као хумореска, шала или завитлавање. Испаде да није тако! У том „завитлавању” изречена је озбиљна опомена: „Када идете улицама старијег дела Београда не гледајте испред себе него нагоре како би избегли да вам део фасаде падне на главу! Елем, крените Булеваром деспота Стефана где, с једне и друге стране, битишу дивне зграде у тако дерутном стању као да се јуче завршило ослобађање Београда, јер на неким фасадама се још виде трагови разарања. Питам се шта ми имамо од визија и макета с којима нас поносно заваравају док се легендарни градоначелник Бранко Пешић „преврће у гробу”?

У светлу будућност Србије, о ужаса, спадају и села у мраку. Тренутно нас нико не бомбардује. Зашто мрак? Да ли је то предсказање будућности или нешто друго? Где си пророче Тарабићу? Дошло је време да, почнемо да верујемо у светлу будућност. Управо се китимо светлом за наступајућу Нову годину. Доведимо житеље свих села Србије која су данима у мраку да се подсете, макар на трен, да струје у овом свету има, а и певаљке ће им нешто отпевати, и то без бакшиша. То је обезбедио будући град на води, град који се претвара у „Потемкиново село” које су савршено насликали они који њиме управљају. Да ли намеравају и годинама затворене музеје да „удаве” у води будућег Београда?

Композитор