Гвантанамци постали Уругвајци

Нико није приметио ништа посебно што би шесторицу младића који су се у четвртак шетали главном улицом Монтевидеа, по пролећном сунцу, издвајало од било ког Уругвајца. На све су ови младићи уредно подшишаних брада у платненим кошуљама и спортским панталонама личили, само не на опасне терористе који су 12 година провели у америчкој казнионици Гвантанамо без икакве могућности да ступе у контакт са спољним светом. Само три дана пре тога, у прошлу недељу, четири Сиријца, један Палестинац и један Тунишанин су везаних руку и ногу, са повезом преко очију, америчким војним авионом слетели на аеродром у Монтевидеу где су стигли право из Гвантанама.

Монтевидео и Вашингтон дуго су преговарали око овог трансфера, а најсиромашнији председник на свету Хосе Мухика тражио је између осталог од Барака Обаме да шесторица заробљеника долете у Уругвај као слободни људи. Мухика је у младости због своје припадности герилском левичарском покрету Тупамарос такође провео 13 година у тамницама војне хунте, а постао је најомиљенији председник на свету. Природно је што је тражио да људи којима никаква кривица није доказана, а није им чак ни суђено, без лисица на рукама ступе на тло ове мајушне гостољубиве земље уклештене између Аргентине и Бразила, на јужном рогу Јужне Америке. Из неког свог разлога Вашингтон није испоштовао овај услов.

Четири од пет Уругвајаца подржавају одлуку владе да се заробљеницима из Гвантанама одобри долазак и живот у Уругвају уколико у њему желе да остану. Да су они тамо добродошли, иако друге латиноамеричке земље не желе да следе пример Уругваја, па су Чиле и Бразил одбиле да приме робијаше из Гвантанама, види се по многим гестовима. Највећи синдикат у земљи обезбедио им је за прво време комфорну кућу са баштом у једној осунчаној улици. Ту је свако од њих добио по Куран, и ћилим, стиже ускоро и телевизор, долази им наставник за шпански језик, брзо ће се обучити како да рукују мобилним телефонима, а о свему томе и још о сијасет других детаља редовно извештавају уругвајски медији који се утркују да о придошлицама сазнају што више. Председник тамошњег синдиката тврди да је већ тридесетак фирми понудило новим усељеницима посао.

Уругвај је ваљда једина земља у обе Америке која нема ниједну џамију, а већ је и пре доласка из Гвантанама примила неколико десетина избеглица из Сирије.

Иако све делује идилично, па неки од бивших заробљеника тврде да навијају за уругвајски фудбалски тим, да воле да пију мате (посебан чај који редовно испијају Аргентинци и Уругвајци) и да су захвални председнику Мухики, неке одредбе овог трансфера нису потпуно јасне.

Мухика тврди да су придошлице потпуно слободне, па да могу да се крећу по земљи, или да отпутују у иностранство кад год то зажеле, док је Вашингтон тражио да се они задрже у Уругвају без права да из њега излазе бар две године. Још је занимљивије то што је одлазећи председник Уругваја од Обаме тражио укидање ембарга према Куби и ослобађање неколицине кубанских затвореника у Америци осуђених због наводне шпијунаже.

Од свега тога Обама је изгледа решен само да затвори срамни затвор Гвантанамо, у коме је остало још око 130 затвореника које нема куда да пошаље. Републиканци су одлучно одбили да они буду пребачени у САД, латиноамеричке земље нису расположене да их приме, а питање је шта би са овим осумњиченим терористима радила било која држава.

Зато се боравак првих ласта из Гвантанама помно прати. Неки од њих упутили су преко свог адвоката писмо захвалности уругвајском народу, у коме објашњавају како су без икакве кривице, готово случајно, доспели у Гвантанамо. Таква је била судбина Абделхадија Омара Фараја који је отпутовао у Авганистан у потрази за бољим послом, али се уплашио да ће га зараћене групе убити зато што је Арапин, па је покушао да пребегне у Пакистан, где су га ухапсили пакистански војници и истог дана предали америчким војницима. Од тада за њега почиње пакао, прво у затвору у Кандахару, па затим у Гвантанаму где је пребачен 8. јуна 2002...

Слична је и судбина Алија Хусаина Шабана, о коме су Уругвајци нешто више сазнали преко његовог адвоката Мајкла Мона. Овај тридесетдвогодишњи Сиријац нема ни жену ни децу. Целу своју младост провео је као затвореник, каже Мон за уругвајски лист „Опсервадор”. У гимназији је био ђак генерације. Када је матурирао, одлучио је да пре уписа на факултет мало пропутује. Отишао је у Авганистан, где је хтео да се посвети изучавању Курана. Али пријатељи су га саветовали да одатле оде да га не би „ухапсили Американци” због његове посвећености исламу. И опет слична прича, хватају га пакистански војници и предају Американцима који га муче у затворима у Кандахару и Гвантанаму...

Шесторица досељеника тврде да су први пут ступили у контакт са породицама тек када су стигли у Уругвај. Некима од њих родили су се у међувремену браћа или сестре. Другима је погинуо син у ратовима. До сада су сви изјавили да желе да остану у Уругвају и да им се ту придруже њихове породице. Уругвајска влада спремна је да помогне да се то оствари. Кад буду сви на окупу, Високи комесаријат УН за избеглице ће им обезбедити посебне куће. Амнести интернешенел тражи да им САД плати одштету за изгубљени живот.

За сада је једино извесно да им први зраци пролећног сунца, на обали Рио де ла Плате, у Монтевидеу јако пријају.