Вредан живопис Липљанске цркве

Након што је енглески археолог Артур Еванс (широј јавности познат по ископавању Кнососа) посетио крајем 19. века малу Цркву Ваведења Богородице у Липљану, у близини Грачанице, ово здање је на велика врата „закорачило” у европску историјску науку. Иако је Евансово запажање да је црква била раносредњовековно седиште Липљанске епископије касније оспорено, ипак се дуго одржало захваљујући угледу аутора, а црква остала упамћена.

Како данас изгледа Ваведењска црква у Липљану на Косову и Метохији могла је недавно да види публика у Народном музеју у Београду, на изложби „Липљан у средњем веку: властеоска црква у граду. Црква Ваведења Богородице у Липљану”. Александра Давидов Темерински, ауторка ове поставке и каталога који је прати, иначе и саветница у Републичком заводу за заштиту споменика културе, о поводу и циљу представљања једног овако значајног објекта каже:

– Изложбом је сажето, „монографски” представљена ова косовска црква, занимљива због своје историје, архитектуре и живописа. Посетиоци су могли да стекну детаљан увид у њену просторну целину посредством изложених фотографија великог формата. Повод за организовање изложбе били су конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству, које су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе извели 2009/10. под покровитељством Унеска, после чега је оно постало прегледније. Конзерваторске радове којима је руководио, представио је мр Драган Станојевић, а фотографије које тако речито дочаравају изглед цркве начинио је Владимир Поповић.

Од наше саговорнице сазнајемо да је Црква Ваведења Богородице подигнута у Липљану највероватније током треће деценије 14. века на темељима млађе од две базилике из византијског периода. Ктитор грађевине није познат, а неимар се начином израде у византијском стилу угледао на цркву манастира Грачанице. Најстарији историјски извор који помиње Ваведењску цркву је повеља којом ју је краљ Душан, као и трг у Липљану, поклонио хиландарском пиргу Хрусији. Захваљујући другом, непознатом ктитору, цркву су средином 14. века живописали мајстори упознати са најсавременијим уметничким кретањима тог времена.

Александра Давидов потом истиче да је „вредност овог сликарства у рангу оног које су наручивали владари и архијереји, а стилске паралеле могу да се успоставе, између осталог, са сликарством припрате Дечана. Предлошци које су сликари користили говоре о аристократском укусу њихових наручилаца, па је тако ова скромна грађевина добила живопис изузетних вредности. По лепоти, грациозности, добрим пропорцијама, издваја се фигура арханђела Гаврила из композиције Благовести.”

Од вредног живописа из 14. века сачувано је свега десетак веома оштећених композиција, а како је до тога дошло ауторка изложбе објашњава:

– Током турске власти, вероватно у 15. веку, црква је претрпела пожар, рушење свода и горњих зона зидова, па је њено првобитно сликарство у великој мери уништено или претрпело тешка оштећења. Сиромашни мештани Липљана успели су да обнове своју цркву у другој половини 16. века, да би поновно осликавање ентеријера фрескама невеликих уметничких вредности трајало готово три деценије, до 1621. Комплетни конзерваторски радови на архитектури и сликарству изведени су од 1955–1958, а 2009/10. само на живопису.

Радови у 21. веку обележени су занимљивим открићем. Под слојем малтера, том приликом, над улазом у цркву, откривени су портрети владарског пара Душана и Јелене, што је потврда да је првобитно сликарство настало средином 14. века.

Занимљиво је да се до важних података долазило, у недостатку других историјских извора, из мноштва зграфита (натписа) урезаних у фреске. Тако у олтарској апсиди најстарији очувани зграфит наводи 1441. годину са текстом „Примише Турци Ново Брдо” који подсећа на пад оближњег, чувеног рударског града. Касније, будући да се Липљан налазио на раскрсници путева од Јадрана ка Солуну и Цариграду и даље ка Јерусалиму, Ваведењска црква је била често посећивана, а препознају се познати путници који су се потписивали попут Луја ле Блана француског конзула у Солуну, Дубровчанина Јохана Сорга који се записао 1756, Ристе Бехаровића, Стефана Трпковића итд...

– Културни идентитет Ваведењске цркве у Липљану чини и њена шира околина и дубља прошлост са остацима античке и рановизантијске Улпијане и манастиром Грачаницом. Византијско наслеђе Липениона/Липљана и углед који је град имао као епископско седиште, као и фрагменти античких и византијских споменика уграђени у цркву сведоче о римској и византијској прошлости варошице – наводи за крај приче о цркви у Липљану Александра Давидов Темерински.