Мале плате коче економски раст

Разлике у примањима и иметку између богатих и сиромашних највеће су у последњих 30 година, што је довело до пада економског раста, саопштила је Организација за економску сарадњу и развој. Недавни извештај ове организације надовезује се на мноштво других студија које такође упозоравају да је неједнакост толика да сада не само да спречава даљи привредни напредак већ може да доведе и до озбиљних социјалних немира.

Данас 10 одсто најпросперитетнијих земаља чланица организације (34 развијене земље које производе две трећине робе и услуга у свету) зарађује 9,5 пута више него 10 одсто оних са најмањим приходима. Пре 30 година, најбогатији су зарађивали седам пута више од најсиромашнијих, истиче се у извештају објављеном на сајту организације.

Неједнакост је у последње време највише порасла у Финској, Израелу, Шведској, САД и на Новом Зеланду, док је незнатно опала у Грчкој и Турској. Јаз између класа све је шири не само због тога што они који живе у изобиљу енормно увећавају салдо на рачуну већ и због тога што они који имају мало – њих 40 одсто са дна пирамиде прихода – имају све мање. Студија тврди да је радничка класа занемарила своје и образовање своје деце, због чега не може да пронађе плаћеније послове и подигне се на друштвеној лествици.

Аутори предлажу владама да обавезно наметну веће порезе и прерасподеле богатство, али не само у виду социјалне помоћи већ пре свега улагањем у образовање, то јест у људски капитал. Њихов закључак у великој је супротности са оним што раде владе широм света надајући се да ће изаћи из рецесије – смањују корпоративне порезе, дерегулишу тржиште и обнављају логику тачеризма и реганизма, по којој појединац за неуспех нема да криви никог другог осим самог себе.

Међу економистима преовладава став да ће привреди добро ићи ако су порези ниски, а власници капитали слободни да одређују минималне наднице, али је пракса показала да мањак новца у буџету и новчаницима смањује потрошњу, која је мотор производње и економског раста.

Ово је тема о којој се ове године много говорило због података који указују да је неједнакост и у највећој економији света, САД, готово на историјском максимуму. Тако је 20 одсто Американаца са најмање плаћеним пословима умањило свој иметак и примања за осам одсто у периоду 2010–2013.

Како је јавио „Економист”, 0,1 одсто најимућнијих грађана поседује новац и иметак који одговара вредности свега онога што поседује чак 90 одсто становника САД. Последњи пут када се овако нешто догодило било је у време велике депресије, подсећа магазин и додаје да се неједнакост отад смањивала све до седамдесетих, да би онда поново оптеретила друштво.

Амерички сан данас је теже остварити јер су дипломци и млади професионалци оптерећени отплатом студентских кредита, док се породице довијају да да исплате стамбене кредите у тренутку када им примања стагнирају или се смањују. Криза 2008. је и почела тиме што су банкари, мотивисани високим бонусима, одобравали кредите клијентима за које је било очигледно да неће моћи да врате дуг. После тога су несуђени власници остали без кућа, а банке без новца.

И тада је преовладавао став да није посао државе да се меша у економију и редистрибуира богатство помажући „неодговорним” и „неспособним” појединцима, али је америчка влада новцем пореских обвезника ипак помогла посрнулим финансијским кућама и банкама за које је сматрала да су „исувише велике да би пропале”.

Економиста Стивен Фазари предлаже, како преноси сајт „Слејт”, покретање јавних радова да би се смањила незапосленост, обавезно подизање минималне наднице, али и повећање осталих плата да би се више трошило и остваривао већи економски раст.

Он је на истом трагу као и француски економиста Томас Пикети, који је раније ове године својом књигом „Капитал у 21. веку” неједнакост ставио у фокус медија и интелектуалаца. Пикети тврди да је основна невоља данашњег капитализма што дивиденде расту брже од производње, односно што наслеђено богатство расте брже од зарађеног. То доводи до неједнакости и социјалних немира и могло би, како каже Пикети, да нас врати у доба о којем су писали Џејн Остин и Оноре де Балзак када је било извесно да ћете се пре обезбедити браком са богатим наследником или наследницом него марљивим радом.

Ј. Стевановић

----------------------------------

Исток Немачке још заостаје за западом

Влада канцеларке Ангеле Меркел недавно је саопштила да се у причи о уједињењу Немачке „назире светло на крају тунела”. На ову владину процену Радио Дојче веле кратко је додао: „Тамо где има светла има и сенки.”

А 24 године после присаједињења бивше Немачке Демократске Републике западној – Савезној Републици Немачкој – разлике између ова два дела сада јединствене државе још су веома видљиве. Одавно је нестао и последњи трачак еуфорије због уједињења, а обећања тадашњег канцелара Хелмута Кола да долази „време процвата” више се готово нико и не сећа.

Уместо тога, наступиле су тешке године гашења источнонемачке привреде, озбиљног пораста незапослености, исељавања... Од 1990. године, из источног дела Немачке у западни се иселило око два милиона људи, већина у потрази за послом и бољим животом.

Медији сада извештавају да је овај негативни процес коначно заустављен, али да се повратак људи у источни део земље не може се остварити политичким декретом.

Људима пре свега треба стабилна и просперитетна економија која обезбеђује добар живот. А статистика каже да је привредна снага истока Немачке тек на 71 одсто западног просека. Примања запослених нешто боља у овом поређењу – износе 80 одсто просека на западу.

Немачку је припајање источних покрајина много коштало. Углавном су то биле незваничне процене, али када је тај износ достигао вртоглава два билиона евра, о томе је престало да се говори. Компаније из западног дела Немачке некако су невољно отварале погоне на истоку, тамошња економија је почела да се диже из пепела. Резултат: данас ниједна од 100 највећих компанија у Немачкој нема централу у источном делу земље, кичма тамошње економије су средња и мала предузећа.   

Немачки медији у извештајима и репортажама о разликама између источног и западног дела земље у последње време откривају неке занимљиве детаље. Испоставља се, између осталог, да је највећи профит од уједињења имало високо школство. Одлични факултети на истоку земље и јефтинији смештај привлаче, попут магнета, студенте са запада. Дојче веле наводи пример града Герлица у Саксонији, који је, на пример, привукао много пензионера из западног дела Немачке.

Овакви примери нису, међутим, чести. Када се говори о немачко-немачким разликама и даље је у првом плану оцена да је исток још заостаје за заападом. И да ће тако остати још неколико наредних деценија.

Ж. Р.

----------------------------------

Јаз између „две Британије”

Сиромашни људи су гладни јер не умеју да кувају, изјавила је пре неколико дана баронеса Ана Џенкин од Кенингтона, чланица Дома лордова британског парламента. Додала је да за такву ситуацију не криви сиротињу, али да је испитивање спроведено међу сиромашним Британцима показало да они често нису у стању да спреме здрав, хранљив оброк јер немају основне кулинарске способности.

Ова изјава је узбуркала острвско јавно мњење, да би напослетку бароница упутила јавно извињење: „Погрешила сам и извињавам се свима које сам увредила.”

Штампа се међутим није зауставила већ је ископан податак да је управо леди Џенкин чланица парламентарног одбора чије је задужење набавка освежења за седнице Дома лордова. Ово тело се нашло под ударом јавности након што је обелодањено да су одбили заједнички кетеринг са члановима Доњег дома парламента, а један инсајдер је дојавио медијима да је прави разлог у ствари то што би у том случају то значило поручивање јефтинијег шампањца…

Инцидент са спорном изјавом не би међутим представљао ништа неуобичајено да није нехотице оголио сву сразмеру неразумевања између врха и дна социјалне лествице у Великој Британији. Недавно спроведена испитивања су показала да је Уједињено Краљевство једина земља у групи седам економски најразвијенијих држава света у којој је од 2000. до данас забележено повећање социјалне неједнакости. Дошло се до апсурдне ситуације да друштво као целина постаје све богатије, али да је расподела богатства унутар њега неправедна. Највећи део одлази у џепове ионако пребогатих појединаца, док је све мање припадника такозване средње класе.

Златно доба колико-толико уједначене расподеле богатства у Британији завршено је још почетком осамдесетих година прошлог века. Стручњаци упозоравају да данас постоје две Велике Британије, које су због драстичних материјалних разлика толико подељене да је члановима једне и друге заједничко само држављанство.

Пет најбогатијих породица располажу већим богатством него 20 одсто свих Британаца са дна друштвене лествице. Другим речима, имају више новца него 12,6 милиона њихових сународника – што је готово идентично броју Британаца који живе испод границе сиромаштва. Занимљиво је и да је број пензионера који живе у немаштини смањен, док међу сиромашнима има све више младих, посебно млађих од 25 година. Поправљању суморне статистике не доприноси ни економска криза будући да мере штедње најжешће погађају управо најскромније слојеве – чиме се ионако велики друштвени јаз додатно продубљује.

У Великој Британији је ситуација утолико компликованија што и поред евентуалног материјалног успеха није загарантована брза вертикална друштвена покретљивост. „Гардијан” је пре неколико дана објавио текст у којем указује да највећи браник продору из нижих слојева у британском друштву представљају управо они појединци који су успели да се издигну из свог миљеа. Лист оцењује да је, уз нараслу неједнакост, специфична врста снобизма сигуран гарант за очување постојећег поретка. Они који би нешто да мењају често добијају етикете које их повезују са комунизмом, демагогијом и утопијом.

Д. Вукотић