Заборављена „летећа сестра” Кола српских сестара

Госпођа Дивна Кундаица је од оних жена, добротворки, којој током рата у БиХ није било тешко да три пута недељно, на линији Београд–Бањалука–Београд, путује и доноси помоћ деци и беспомоћнима. Нико је на то није терао, никоме није била дужна, није јој био потребан публицитет. Тако је било од првих пуцњева босанског рата па све до Дејтонског споразума. Због агилности звали су је „летећа сестра” бањалучког Кола српских сестара.

Ретке су и драгоцене жене попут ње, али, како се увек испостави, оне на крају постану жртве своје пожртвованости. Ни госпођа Дивна није прошла другачије.

У мају 1992. године стигла је страшна вест да у бањалучком породилишту умиру бебе услед недостатка апарата за кисеоник. Транспорт тих боца био је отежан, јер је пут до Бањалуке због борбених дејстава био непроходан, тако да је сва помоћ из Београда долазила из ваздуха.

– Када је стигла вест о трагедији у бањалучком породилишту, већ сам била на аеродрому „Батајница”. Баш тих дана добила сам унука. Мој унук био је под апаратима за кисеоник у београдској болници. Знала сам само да нешто морам да урадим за ту децу. Тако сам сазнала да је те апарате производила немачка фирма „Дрегер”, али они их нису испоручили Србији. Ми смо пронашли нашу фирму „Сутјеска”, која је производила сличне апарате. Отишла сам у „Сутјеску”, али, како је један апарат коштао 150.000 марака, била сам спремна да ставим свој стан под хипотеку. Обећала сам плаћање за 10 дана, а нисам имала ни динар! Сва срећа да су у међувремену средства обезбеђена, јер сам отишла у Беч. Помогла је наша дијаспора. Најпре је само апарат утоварен у транспортни авион на аеродрому у Батајници. Сви смо тај авион звали „Кикаш”, јер је заплењен пун оружја у афери „Кикаш” – прича госпођа Дивна.

Антон Кикаш је хрватски емигрант који је са товаром оружја за хрватску војску, у изнајмљеном авиону „боинг 707” угандских ознака, уместо да слети на аеродром „Брник” скренут ка аеродрому у Загребу где су га чекали – припадници 63. падобранске бригаде ЈНА. Кикаш је ухапшен и касније размењен.

Баш тај „боинг” препун медицинске опреме, са постројењем за породилиште и још 12 тона медицинске помоћи, махом апарата за хемодијализу, требало је да полети за Бањалуку. Али, лет је спречен одлуком Савета безбедности УН, односно увођењем санкција и забраном летова!

Госпођа Дивна, хуманитарка из Кола српских сестара, позвала је седиште Унпрофора у Београду, како би бар дошли на Батајницу и снимили садржај терета у авиону. Само је било потребно дозволити тај један лет за Бањалуку, како би апарат за кисеоник доспео до беба. Лет није дозвољен. Дуго је тај апарат стајао у авиону.

Војска Републике Српске после жестоких борби успела је да успостави копнени коридор са Бањалуком. Госпођа Дивна је једна од првих путница која је прошла тим коридором, заједно са два инжењера и три техничара „Сутјеске” који су одмах монтирали постројење у бањалучком породилишту. Главни инжењер је био господин Вујић, звали су га „тата апарата”. Спасоносна експедиција је од Београда до Бањалуке путовала пуна 24 сата.

– Био је то пут кроз пакао – сузних очију се сећа „летећа сестра” Дивна.

Ко се данас сећа да је у бањалучком породилишту умрло 12 беба? И ко се данас сећа, осим госпође Дивне и ретких сведока, да тада нису умрле само српске бебе? На другој страни, у Загребу и Сарајеву, сматрали су да је читав догађај преувеличан и да представља „парадигматичан случај” српске пропаганде, како би се обезбедио алиби за пробијање копненог коридора кроз босанску Посавину. 

– Свет је жмурио на ту трагедију – прича добротворка.

Али, она није разумела ледено лицемерје високе политике. И као што обично бива, после толико хуманитарних акција, сада је госпођа Дивна – остављена на цедилу.

Њој данас нико не жели да помогне. Добротворка је остала без добротвора, а њен вишегодишњи хуманитарни рад остао је само успомена из ретких, старих новинских текстова. Док је ратних профитера било напретек, она је, с временом, од хероине, постајала послератна губитница!

– Данас живим са породицом ужасно тешко, у викендици на Фрушкој гори. Имам пензију од 13.600 динара, супруг нешто више. Четрдесетједногодишњи син нема посао – прича она.

Да, постоји још још једна ситница у животу госпође Дивне. Годину дана уочи избијања рата отишла је у инвалидску пензију, јер је оболела од малигног меланома. Болесна и очајна, размишљала је: боље да помаже несрећнима, него да седи испред телевизора, плаче и чека смрт!

Због трошкова свог хуманитарног рада, морала је да прода стан. Срећом, купила је викендицу на Фрушкој гори. Да ли сада жали и тражи нешто заузврат? Не тражи никакву накнадну пензионерску надокнаду за хуманост.

Не жели чак никакво сажаљење. Њена људскост била је само њен избор. Ћутање нашег друштва због тешког живота госпође Дивне такође је наш избор. Тако је лакше. Закон, наиме, не прописује дивиденде за људскост. Ваљда је госпођа Дивна требало да научи да је Србија, кроз историју, својим хероинама уместо захвалница прописивала – затезне камате!