НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ

Потпуно је неприродна ситуација да новинари морају да ћуте о ономе о чему сви говоре. Али, има неке правде у томе, највише зато што се о изборима, до четвртак у поноћ, када је на снагу ступила такозвана изборна ћутња, толико говорило и писало, анализирало и коментарисало, па је предах добродошао и то баш у ова два дана када су искушења највећа.

Нервоза није добар савезник у послу, а нервоза је, чини ми се, кулминирала и у новинарским редовима. Јача склоност ка олаким оценама и речима, а с бројем вести смањује им се веродостојност, јер се, како се избори ближе врхунцу, све више виде отисци прстију изборних штабова у креирању јавног мњења.

Али, има оних вести, појава и назнака догађаја о којима треба говорити мада су то теме око којих се ломе ови избори. У ствари, кад се изборна кампања прегреје онда нема теме која није изборна: од гасног аранжмана с Русима до хапшења Бате Канкана, осумњиченог да је лажирао резултат фудбалске утакмице.

А о Косову и да не говоримо. У среду поподне зазвонио ми је телефон. Женски глас обраћа ми се на руском језику, који, нажалост, не говорим. Испоставило се да ме зове колегиница из Варшаве, Пољска. Не знам откуд јој идеја да сви Срби говоре руски, али слутим. Питала ме је шта мислим о најавама да ће политичари с Косова 10. фебруара прогласити независност ако победи један кандидат о коме сада ћутимо, односно да ће учинити то исто, али у другој половини фебруара, ако на председничким изборима победи онај други кандидат о коме такође ћутимо.

Када смо прешли на енглески упитао сам саговорницу у чему је ту разлика. Само је Богу било довољно седам дана да креира свет, а нема тог чудотворца који би за седам дана креирао српску политику и српско јавно мњење да прихвати самопроглашење независности Косова, у било које од та два недељна поподнева, како Американци саветују, рачунајући на предности нерадног дана што би успорило реакцију надлежних и заинтересованих.

Дакле, час истине се неумитно ближи, а симболичка вредност тог самопроглашења неће бити умањена због околности да је реч о некаквој правној акробацији и креативном тумачењу међународног права, а још мање због избора било које фебруарске недеље.

То што ће одлука и признавање независности од групе држава бити правна скаламерија биће добар основ да се у недогледном броју изборних циклуса ова тема не скида с дневног реда.Генерацијама политичара служиће да о неправди кукају до неба, вероватно ће водити фактичкој подели Косова по досадашњим линијама националног раздвајања.Биће примењен акциони план српске владе, ма шта то значило, Руси ће добити снажну тачку отпора Американцима који се споро трезне од опијајуће помисли да су једина велесила. Европа ће све то да плати, а српски политичари, па и они који најтврдокорније заступају одбрану територијалне целовитости државе, добиће потврду о ономе што иначе добро знају – фактичко стање је метастазирало и не гаје амбиције да се ствар може вратити у пређашње оквире, пре 1999. године.

Тај главни правац политике не зависи, дакле, од овога о чему ћутимо, нити од тога у коју ћемо недељу чути вест о самопроглашењу косовске независности.

И за солидније управљаче био би сложен посао да једновремено решавају питање Косова, евро-атлантских интеграција и очувања крхког социјалног мира насталог на каквом-таквом побољшању стандарда људи, или, барем, пробуђене вере обичног света да му може бити боље. Није, међутим, проблем у томе што се нагомилао посао око те три кључне стратешке тачке српске политике, него што су могућна решења противречна, готово да се искључују, а ови што су до јуче говорили о овоме о чему ћутимо, не сагледавају исто значај ових циљева.

Отуда прогнозирам да ће у понедељак, кад ћемо о изборима почети да пишемо, главна тема бити парламентарни избори, јер што год да се догоди 3. фебруара, јасно је да је постојећи аранжман српске владе исцрпљен.

главни уредник недељника ,,Време”