„Шлагер” за сва времена

Специјално за Политику

Сарајево – У временима фестивалске девалвације, када свако место које има простор за неколико стотина људи прави свој музички фестивал, морамо констатовати да је број оваквих манифестација у данашње време обрнуто пропорционалан њиховом квалитету. Некада су, међутим, фестивали били основни начин промоције нових песама и афирмације извођача.

Пет кључних фестивала, током шездесетих и седамдесетих година, креирало је комплетну забавномузичку сцену на простору некадашње Југославије. Од најстаријег загребачког, преко „Опатије”, „Сплита”, па до најмлађег „Вашег шлагера сезоне”. О „Шлагеру сезоне”, кога одавно нема, а морало би га бити, и јесте реч.

Овај фестивал основан је пре четрдесет година захваљујући, пре свега, ентузијазму Есада Арнауталића. Први је одржан у дворани „Ђуро Ђаковић” (данас Босански културни центар) 1967. године и то на дан ослобођења Сарајева, 6. априла. Телевизија Сарајево тада није располагала неопходном опремом, па је фестивал сниман филмским камерама, монтиран у Загребу, и тек након неколико дана приказан гледаоцима. Победник првог „Шлагера сезоне” био је Кемал Монтено са песмом „Лидија”, и њему ће једином поћи за руком да три пута победи. Наредна победа била је на прослави десетогодишњице фестивала, 1976. године, када је отпевао „Сарајево, љубави моја”, а последњи пут је био најбољи 1982. године са песмом „Доли Бел”.

Пошто је изграђена „Скендерија” 1970. године „Шлагер” је прешао у тај простор, а већ наредне године ТВ пренос фестивала био је уједно и први директан пренос у боји који је реализовала Телевизија Сарајево.

Фестивал је изнедрио бројне велике песме, а међу победницима се издвајају Арсен Дедић са песмом „Све било је музика” из 1970. године, Драган Антић са „Зашто да не узмем њу”, годину дана касније, да би 1972. године тријумфовао састав „Про арте” са мегахитом „Немој драга, плакати“.

Традицију да побеђују велике песме у наредних неколико година настављају „Индекси” са „Предај се срце” (1973), Здравко Чолић два пута заредом са „Зелена си ријека била” (1974) и „Звао сам је Емили” (1975). Након тога и „Индекси” бележе другу победу са песмом „У једним плавим очима”. Побеђивали су и Фадил Тоскић, који је певао „Запалио сам пламен”, и Габи Новак кад је извела „Што је љубав”, затим Исмета Крвавац, Мери Цетинић, Сеид Мемић Вајта. После скандала са наводном куповином гласова, „Сенаду од Босне” 1987. године бива одузета победа са песмом „Бистре воде Босном теку” и прву награду накнадно добија Радојка Шверко. Фестивал је на кратко обновљен током ратне зиме 1993/1994. године, када је победник постала Жељка Катавић Пиљ са песмом „Теби”.

Још једном је овај фестивал враћен публици и то на величанствен начин 1999. године, када се на њему бирао босанскохерцеговачки представник за „Песму Евровизије”. Тада је прво победила група „Хари Мата Хари” да би, након што се установило да је песма већ била објављена у Финској, победа њима одузета, а на „Евровизију” отишао Дино Мерлин са „Путницима”. На том фестивалу наступали су још многи познати извођачи, попут „Плавог оркестра”, Дражена Жерића, Сеида Мемића Вајте, „7 ап”, а тада бележимо и прво представљање Романе Панић широј публици.

То и јесте било својствено овом фестивалу – промоција евергрин песама, чак и у случајевима када нису побеђивале. Импресиван је списак композиција које су се нашле на „Шлагеру”, а није им припала „Златна лира”. Довољно је поменути, рецимо, Монтенове „Свирај ми о њој”, „Пахуљице моја”, „Знам све о теби”, „Лаж”, „Није хтјела” и „Вријеме киша”, Чолићеве „Синоћ ниси била ту” и „Блинг, блинге, блинге, блинг”. А да не говоримо о „Лутајућим срцима” и њиховој „Јефимији” која је први пут изведена управо на „Шлагеру”. „Корни група” је у последњој години постојања у Сарајево дошла са песмом „Куда идеш, свете мој”. „Индекси” су увек имали квалитетне песме за овај фестивал као што су „Само су руже знале”, „Моја Хана”, „Испили смо златни пехар” и „Поздрави Соњу”.

„Амбасадори” никада нису победили, иако су свирали песме као „Негдје на неком мору”, „Усне имам да га љубим”, „Дођи у пет до пет” и, посебно, „Земљо моја”. Не треба заборавити ни Мишу Ковача са „Рањено је срце моје”, Чобија са „Јасмином”, Вајтину „Само једном срце воли”, Оливера Драгојевића и песму „Данијела”, или Мају Оџаклијевску која је 1982. године извела своју најпознатију песму „Срећо реци” управо на овом фестивалу.