Избрисан балет у закону о култури

Нацрт измена Закона о култури хорски је оцењен као садржајно збуњујући, контрадикторан и апсурдан, посебно члан осам који се односи на културну делатност и њене области. У том тексту сви појавни облици српске културе су деградирани. Постали су – бирократија! С таквим недозвољеним односом и ставом државе култура ће у Србији доживети потпуни суноврат. Између осталог и зато што је балет у нацрту избрисан и као уметност не постоји. Истовремено су у категорију културне делатности сврстани – циркус и пантомима!

Део објашњења за неразумно немаран однос државе према балетској уметности, можда треба тражити и у лежерности самог еснафа, у неодговорном руковођењу, а пре свега у општој незаинтересованости и летаргији балетских уметника, уморних од исцрпљујућег посла којим се баве, али и свих оних који се баве осталим видовима уметничке игре. Таква клима је погодовала „профитерима” овако хаотичног стања који су се наметнули институцијама и јавности. У прилог томе говори чињеница да се ови „јунаци на језику” нису огласили сада када се професија мора снажно бранити. Неки „дипломирани балетани” су, додуше, паметовали по блоговима и у медијима, али нису присуствовали јавној расправи у Народној библиотеци (3. децембра) на којој, додуше, нису били ни министар, нити државни секретари... На расправу су стигли правници који, по природи струке, нису могли бити компетентни саговорници уметницима. Поред тога, организатори скупа се нису потрудили да оно што је речено буде забележено на аудио-снимку, па су се „радници у култури” тако једни другима јавно јадали.

Драма, опера, балет, староставни па де труа, морали су бити окосница за креирање закона из области стваралаштва и интерпретације. У нацрту они су преиначени у – извођаштво! Из тог тројства требало је све да крене у правцу сродних закона ЕУ. Нажалост, завршило се у тамном вилајету. Тако ће сви који се у Србији баве овим уметностима, постати извођачи глумачких, оперских и, гле нонсенса – плесних радова! У још важећем закону, драма и опера се налазе у друштву балета и плеса. Овај последњи се 2009. на мала врата „увукао” у важећи закон, јер одредница „плес” терминолошки представља сиву зону законског тумачења, па тако, све што има везе с плесом може да се тумачи као уметност, чак и за стицање статуса самосталног уметника. Будући да је балет избрисан из нацрта, односно подведен под општи појам „плес”, драма и опера су се нашли у друштву плеса, циркуса, пантомиме – „и осталог”. Питам се – чега осталог? И, ако циркус и пантомима имају своје дефиниције, зашто једино у члану осам став четири стоји реч „остало”?

У операма широм Европе балет је почео да се приказује од 1720. године. У Србији, 1919. година означава почетак професионалног класичног балета, док је прва самостална балетска представа одржана 1923. После Другог светског рата (1948) основана је прва професионална балетска школа. Не без разлога, дефиниција балета мора да остане у закону, као и уметничка игра, са спецификацијом стилских одредница. У противном ако, не дај боже, одговорни за ову ујдурму све ово игноришу, мораће да се догоде и многе системске промене. Очигледно се заборавило да су професија балетских уметника и балетска уметност у целини, уско у вези са институцијама државе. Министарство просвете, под чијом ингеренцијом су професионалне основне и средње балетске школе, издаје дипломе са занимањем: балетски играч класичног балета, савремене игре и народне игре. Државна позоришта запошљавају, према систематизацији радних места – балетске играче. Министарство рада и ПИО фонд воде евиденцију и старају се о законима у вези са радом професионалне балетске уметности. Старају се и о уплатама пореза и доприноса балетских играча којима се издају решења о пензијама, а остварују и право да се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем (бенефицирани радни стаж).

Управо због овакве спреге и уске повезаности државног система, више од три века постојања балетске уметности у Европи и 92 године традиције у Србији, класичан балет недвосмислено мора бити препознат и дефинисан као културна делатност.

Балетски уметници се надају да ће њихов труд уродити плодом и да ће одговорни исправити сопствене грешке. Али и стрепе да, на крају, ипак не буде да су „џабе кречили”...

*Балетска уметница, генерални секретар Београдске секције Међународног савета за игру, ЦИД–УНЕСКО