Хропац Молдавије

Бивша совјетска Молдавија (терен између Прута и Дњестра који је СССР одузео Румунији) привучена је европејством и евроатлантским избором Букурешта, али покушавајући да евентуално и сам напусти орбиту Москве (као, на пример, земље Балтика) Кишињев је остао ,,с ногом у вратима”. Одвајање од Русије није одговарало Русима молдавског Придњестровља – једне издужене траке територије, стегнуте Дњестром и Украјином.

Када је Молдавија објавила независност у односу на СССР, руски Тираспољ огласио се независним у односу на Кишињев. Вођен је рат, а после рата непризната ,,република” је бар два пута изгласавала сопствено присаједињење Русији.

Молба молдавских Руса да се израз њихове воље уважи ,,чека на ред”, негде у архиви Думе у Москви. Није без основа нада Придњестровљана да ће се тај папир изнети на сто сада, чим се види шта ће бити с Косовом.

Распет на крсту од овако непомирљивих стремљења, председник Молдавије Вароњин осећа се немоћним. А, с обзиром на патронат ЕУ, САД и РФ, и неовлашћеним да сам реши проблем.

Спор је компликован безбедносном димензијом случаја. У Придњестровљу је војна база Русије. После отказа Москве од уговора о трупама и конвенционалном оружју, нема наде да ће се Руси сада повући из важног упоришта. Нарочито када су у првом суседству Придњестровља, у Румунији и у Бугарској, Американци – нови станари, у некада совјетским базама уз Црно море.

Замишљен над климавом ,,каросеријом”, Вароњин је својим молдавским колима пошао најпре руском мајстору. Но, опчињен лакоћом ,,револуција”, којима су Грузија и Украјина изашле на прозападни колосек, окренуо је у правцу Атлантика. Тамо ништа није урадио. Осим што је разумео да је Москва прејака да би могла да се заобиђе. Дакле, повио је главу и прошле недеље пошао поново у Кремљ, да искористи док Путин није отишао с дужности.

,,Клекнувши” пред ,,моћним царем”, Вароњин је почео оним за чим одувек посежу молиоци и зависници, ласкајући свемоћи двора у који су пропуштени. Наговестио је да је спор права згода да Русија буде миротворац, а да Путин понесе признање за добро дело. Потенцирао је да Москва има кључ у рукама. Да је решење скоро ту, јер је проблем ,,јасан морално и психолошки”.

Подилажење сујети требало је можда да помогне да Путин ,,заборави” инцидент изазван отказивањем посете шефа Русије Кишињеву, безмало при полетању авиона из Москве (2005) с планом конфедерализације Молдавије (и подржављења Придњестровља) у ташни. Ко зна шта је могло да охрабри наду Молдавије да је сада другачије. Да ли инсистирање Русије на суверености Србије, када је реч о Косову?

Шта год да јесте, наде се нису оствариле. Сусрет двојице прошао је без јавности. Али, Кремљ је допустио да медији ,,дознају” да су у преговорима с Кишињевом руски захтеви они непромењени. Прво, да се Молдавија обавеже на неутралност под међународним гаранцијама, што значи да не може приступити НАТО-у. Друго, да озакони власништво Русије у Придњестровљу, где су руски УЕС, Гаспром и Металинвест у међувремену преузели електромрежу, гасну мрежу и локални челик. Треће, да ,,република” постане равноправна јединица у федералној вези са идентично овлашћеном Молдавијом. И четврто, да руске трупе остану у Придњестровљу, до коначног решења.

Реч је о концепту тзв. Меморандума Примакова, из 1997. године. Вароњин га је одбио 2003. и 2005. Има ли простора да га још једном избегне или ће свести други рачун, и евентуално потписати ,,неутралност” у интересној орбити Русије?

Догађаји у Молдавији не нуде мумного времена. Милион и по Молдаваца затражило је од Букурешта румунски пасош (2007). Милион и по, то је број гласова молдавског бирачког тела. Милион и по душа је четрдесет одсто популације. С ким ће се и с чим продужити трајање овако осакаћене Молдавије?