Наша Ката у Јоханесбургу

Специјално за „Политику”

Јоханесбург, јануара – На два различита континента, удаљена десетинама хиљада километара, Београд и Јоханесбург раздваја тако рећи све; најпре клима, београдска оштра зима и афричко топло и кишовито лето. Овде бели људи који се бирају на изборима муче своје свакодневне муке, тамо углавном црни, у успону и заузимању (своје) територије. Иако би се рекло да нас баш ништа не повезује, а тако рећи све одваја – ипак није тако. Тамо где економија и политика не проналазе путеве, ту култура једноставно и лако обгрљује планету.

У Београду је са великим амбицијама, очекивањима публике и стручњака припремана Вердијева „Аида”, помало тајанствено. До последњег тренутка нису се знали главни протагонисти који ће наступити на премијери и на репризи, после две вечери у „Сава центру”. У Јоханесбургу се, такође, припрема „Аида”, уз велика очекивања и надања, нарочито белог дела становништва да ће успети да се избори за своју културу и своју музику. И све то не би било необично нити ново, „Аида” се изводи по свим светским театарским кућама свакога тренутка. Међутим, у земљи у којој је све поларизовано, од градског превоза до музике, ствар и није баш тако обична.

У театрима овог великог града тренутно су на програму, у два позоришта ексклузивног Монте Касина, амерички мјузикли, мање или више духовити и мање или више успели. То је „бела” представа, за беле људе. Ретко се види у публици неки, залутали, млади пар црних људи.

На сасвим другом и удаљеном крају је оно што је туристима из Европе далеко интересантније: право афричко (црначко) позориште, Victory theatre, угланцано, сређено, комбиновано са баром и рестораном, са салом од неколико стотина места и невероватном захукталом, разиграном представом великог потенцијала и надљудских играчких домета, названој „Дух заједништва”. Ту су и извођачи и публика – црни, а како се ви не уклапате у ту основну боју, сви вас доживљавају како и треба: као залуталог туристу, па вас поздрављају са симпатијама, смешком и наклоном главе. Скоро као да се извињавају, јер је на сцени најжешћа стилизована осуда апартхејда, вековног угњетавања Црнаца, приказ њиховог тешког живота, од ритуалног плеса на селу, у пустињи, до доласка у град и силаска у руднике. „Златни град, сјајно сунце и земни плодови – а ми немамо ништа” певају необични гласови солиста, мушког и женског хора, опевајући тугу једног народа који још није освојио свој континент.

У тој разноврсној и подељеној културној понуди, још више зачуђује најава „Аиде”, за нас посебно занимљива јер је главна јунакиња и носилац представе, нико други до наша певачица – Катарина Јовановић! Сви се интересују у Јоханесбургу ко је та млада дама из далеког Београда чије су представе, планиране за март и април, све већ одавно распродате. „Златни град” може да позове (и плати) кога год жели од врхунских светских звезда. Ипак, одлучили су се за нашу Кату, па одједном сви нас знају не само по сјајним тенисерима него и по најави поставке „Аиде”! Карата одавно нема, а хоће ли се неко сетити да нашу Катарину позове на једну од следећих представа „наше” „Аиде”? Или се мора ићи на други континент?