Искрено иза затворених врата

Суђења малолетним делинквентима, како закон и процедура налажу, одвијају се далеко од очију јавности. Ту, иза „затворених врата”, оптужени малолетник суочава се са својим неделом и представницима система који одлучују о тежини његове кривице. То су поред запуштене и проблематичне деце, одлични и врло добри ученици. Заједничко им је да углавном искрено препричају спорни догађај, као и да се озбиљно „наљуте” када им се „припише” нешто за шта нису криви. Питање је, колико они заиста разумеју тежину сопствене кривице.

Овај нимало лак задатак одлучивања о судбини особа од 14 до 18 година обавља пет судија за малолетнике у београдском Окружном суду, који морају да буду и врсни педагози, психолози односно да имају потребна знања из области права детета и преступничког понашања младих. Од ступања на снагу Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетника, јануара 2006. године, број предмета се три и по пута повећао. У 2005. години у Одељењу за малолетнике било је 533 предмета, а прошле године чак 1.964 предмета у раду.

Судија Љубица Кнежевић-Томашев, председник Одељења за малолетнике у Окружном суду у Београду, каже за „Политику” да малолетници сасвим искрено и до детаља објасне догађај, али је питање колико доживљавају озбиљност свега.

– На суђењу се стекне утисак да нису свесни тога што су урадили и колики су степен агресивности и бестијалности испољили. Не доживљавају озбиљност догађаја онако како ми одрасли то схватамо. Они кажу „јесте, то се десило, погрешио сам, није требало”. Заиста је тешко пронићи у њихову душу и открити да ли је то стварно тако. Независно о ком је кривичном делу реч, покушавамо да им објаснимо да морају да сносе одговорност за учињено – објашњава судија Кнежевић-Томашев.

Судије се труде да у указивању на њихова права и обавезе у судском поступку прилагоде терминологију узрасту и речнику малолетника, па чак и употребљавајући жаргон који они користе.

– Кривичну санкцију, васпитну меру као такву не доживљавају, све док то није притвор, односно судска одлука или мера којом се издваја из средине у којој је до тада живео – оцењује наша саговорница.

Адвокат Дијана Хајдуковић-Росић каже за „Политику” да је проблем малолетничке делинквенције у Србији изузетно озбиљан.

– Сусрећемо се са децом која уопште нису образована, али има деце и из финих породица. Родитељи делинквентне деце често не обраћају пажњу на њих, она су препуштена сама себи, улици и уличним групама. Научени су да врдају и не говоре истину. Тешко се отварају. Са друге стране има деце која су довољно интелигентна и схватају да би требало да успоставе однос поверења са браниоцем. Покушавам да им објасним да је то корисно за њих, са крајњим циљем да схвате грешку, прихвате је и да је не понове – каже адвокат.

Дијана Хајдуковић-Росић сматра да са малолетним делинквентима треба много радити и на прави начин им објаснити шта је поступак и које последице он са собом носи.

Већину судских поступака који се воде против малолетних делинквената чине имовински деликти, разбојништва и тешке крађе, а затим, неовлашћена производња и продаја дроге. Судија Љубица Кнежевић-Томашев каже да су у порасту кривична дела против живота и тела, нарушавање јавног реда и мира. Појављују се и два нова облика кривичних дела која су у порасту – насиље на спортским приредбама и насиље у породици које је најчешће испољено према мајци. О овом делу родитељи тешко говоре, због чега га је и тешко доказати – каже судија.

Наша саговорница оцењује да је Закон о малолетним прекршиоцима закона у теоријском смислу један савремен закон који доприноси унапређењу кривично-правног положаја малолетника. Судија Кнежевић-Томашев наглашава да ипак постоји раскорак у теорији и пракси јер још не постоје сви услови за имплементацију и практичну примену тог закона.