Ратни инвалид штрајкује испред Министарства одбране

Бобан Стингић (1971) из Неготина, ратни војни инвалид најтеже категорије, од понедељка штрајкује глађу и живи у малом шатору испред Министарства одбране у Београду. Делимично заклоњен од кише и ветра, поставио је свој импровизовани „дом” у жбуње, а једини знак да ту неко „живи” представљају једна столица и папир на којем су исписане две речи „штрајк глађу”.

Као разлог за овај корак, Стингић истиче одбијање захтева за исплату девизних дневница који је пре четири месеца упутио Министарству одбране. Наиме, због учествовања у рату у Босни и Херцеговини у периоду од 25. априла 1992. до 26. децембра 1993. године, он тврди да је стекао право на исплату ратних девизних дневница у износу од око 30.000 евра.

У одговору из Министарства пружили су му образложење да не постоји законска могућност за удовољавање његовим захтевима, јер је основни услов за добијање ових дневница да је подносилац захтева био упућен у неку страну земљу.

Стингић, који је успео ванредно да заврши правни факултет, тврди да је тај услов испуњен, будући да је са својим колегама из средње војне школе из Сарајева позван у рат 25. априла 1992. године, а Босна и Херцеговина је изгласала независност 6. априла исте године.

– Похађао сам средњу војну школу у Задру и Сарајеву, а почетком ратних дешавања у Босни наше школовање је прекинуто у завршној години и произведени смо у чин водника. Због непосредне ратне опасности са 19 година послати смо на прве борбене линије. Мене су распоредили у јединицу која је дејствовала у околини Мостара и у том периоду рањен сам два пута – каже Стингић.

После повратка у Србију остао је активан као војно лице, а 1999. године у саставу Јединице за специјалне операције, односно „црвених беретки”, упућен је на Косово и Метохију, где је по трећи пут рањен након чега му је остао трајни инвалидитет од 100 одсто. Када је одлучио да из Неготина дође у Београд, првог дана га је примио пуковник Бјелица, а после тога нико из Министарства ниједном није дошао да га обиђе.

– Огорчен сам на надлежне пошто се нису удостојили да ме посете, а ја буквално умирем пред њиховим вратима. Почео сам да мокрим крв, али сам одлучан да у штрајку глађу идем до краја, иако код куће имам двоје малолетне деце – каже Бобан Стингић.