Може ли Абе да промени Јапан

У Јапану су прошле недеље одржани ванредни парламентарни избори, који су, судећи по скромном одзиву (35 одсто), били важнији партијама него бирачима. Расписани 21. новембра, после вести да је земља опет ушла у рецесију, донели су очекивани резултат: уверљиву победу владајуће Либерално-демократске партије, која је освојила 291 посланичко место (од укупно 475), па сада, са коалиционим партнером, будистичком странком Комеито (35 места), има двотрећинску већину у доњем дому, што значи да законе може да доноси без сагласности горњег.

Ово је трећа изборна победа премијера Шинза Абеа, који је први пут постао премијер 2006, да би онда опстао само годину дана. Политички је васкрсао на изборима у децембру 2012, обећавши нацији, замореној од економске стагнације, повратак старе славе.

Минули избори су у ствари били референдум о Абеовој економској политици, која је, после почетних веома охрабрујућих резултата, почела да губи пару. Уједно, били су и маневар да се отпор реформама сузбије и у сопственим редовима.

Шта у ствари мучи Јапан, чије помињање још асоцира на спектакуларну обнову после трауматичног пораза у Другом светском рату, на најуспешнију извозну машину света, некада другу глобалну економију (данас трећу, претекла га је Кина, а по неким рачуницама и Индија), и на земљу која је током осамдесетих година прошлог века, када је била на врхунцу, сматрана и озбиљним изазивачем Америке?

Јапански модел развоја „зарибао” је почетком деведесетих, после слома пренадуваног тржишта некретнина, по формули која је репризирана у Америци 2008. Из стагнације у коју се тада ушло, практично се није изашло. Јапански систем корпоративног организовања, у којем су компаније испреплетане међусобним уделима у власништву, показао се тромим у околностима које су захтевале брзо прилагођавање мењајућем глобалном окружењу. Нето резултат је да су неки од најпознатијих симбола јапанске економске моћи (и лидерства у иновацијама), од „Сонија” до „Тојоте”, данас сенка некадашње славе.

Фактор који је томе допринео јесте и посебан модел функционисања јапанске државе, у којој се све стратешке одлуке доносе у процесу усаглашавања интереса великог бизниса, државне администрације и политичке елите. То значи да у земљи постоји исто толико актера „са правом вета”.

Главна отежавајућа околност је међутим оно што се збива у јапанском друштву: његова демографска драма. Само у прошлој години број становника се смањио за 244.000. Јапан данас има 126,5 милиона становника, а демографске пројекције кажу да ће до 2060. имати мање од 100 милиона.

Један тамошњи институт је недавно изнео процену да ће до 2040. престати да постоји око 900 општина – половина од укупног броја – због миграција жена у репродуктивном добу у велике урбане центре. Данас је сваки пети становник Јапана старији од 65 година, а до 2060. биће их 40 одсто.

Овако драматичан успон седокосих пренапрегао је и социјалне издатке државе, па је Јапан данас најзадуженија земља света: јавни дуг је око 10,5 билиона (хиљада милијарди) долара, што је око 220 одсто бруто националног производа...

Абе је и на изборима 2012. и на овомесечним тријумфовао зато што је суграђане убедио да је заокрет могућ и да ће га спровести. Његов реформски програм је добио популарно име „абеномија”, а његова три кључна правца описују се као Абеове „три стреле”.

Те стреле су монетарни подстицаји (јефтин новац), фискална консолидација и структурне реформе. Прва, одапета почетком 2013, праћена је и обарањем вредности јена према долару да би се повећао извоз, и дала је веома обећавајуће почетне резултате. Друга, фискална, која је подразумевала повећање пореза на промет (Јапан нема ПДВ порески систем) са пет на осам одсто, лансирана у априлу, промашила је међутим циљ и донела нову рецесију.

Најпроблематичнија је, по оценама већине јапанолога, трећа: реформа система, јер изазива највећи отпор. Између осталог и зато што подразумева и сламање неких веома укорењених табуа јапанске културе: напуштање традиције „доживотног запослења” у једној компанији, напредовања по принципу сениоритета (а не по способности), корпоративно одлучивање засновано на консензусу уместо на индивидуалној иницијативи, и, што је вероватно најболније у етнички хомогеном и у том погледу помало ксенофобичном друштву – отварање врата за гастарбајтере у многим секторима: од растуће индустрије за негу старих, до комуналних сервиса.

Зато је можда бољи опис „абеномије” да се она, уместо од поменуте три стреле, састоји од хиљаду игала за акупунктуру. Како год било, Јапан је пред избором: или да домаћа правила замени глобалним, или да настави да стагнира.

Није међутим само „абеномија” оно због чега је Шинзо Абе у фокусу и домаће и светске пажње. Јапан је наиме у још једној „транзицији”, коју доноси премијерово инсистирање да се преиспитају неки од кључних принципа на којима је грађен послератни политички и друштвени консензус.

Абе је наиме прошлог јула најавио ревизију „пацифистичке” компоненте Устава (писаног руком америчких окупатора после Другог светског рата). Реч је о члану 9, по којем се Јапан одриче употребе оружане силе као средства за решавање међународних спорова. Јапан због тога своје оружане снаге не назива војском, него „снагама за самоодбрану”.

Премијер сматра да је тој клаузули истекао рок употребе. Објавио је да је сазрело време да Јапан постане „нормална земља”: да ће дозволити да оружане снаге (250.000 професионалаца плус 50.000 резервиста), технолошки веома добро опремљене, прискачу у помоћ „нападнутим пријатељским земљама”, укључујући и стратешком савезнику, САД.

Контекст овога су промене у односима снага на Далеком истоку, јачање Кине (у сваком погледу), оживљавање старих територијалних спорова у региону (чак и око ненасељених каменитих острва), али и инсистирање САД, по чијим је безбедносним кишобраном Јапан већ 60 година, да Токио понесе већи одбрамбени терет.

Отуда Абе има и репутацију националисте, коју је ојачао и инсистирањем да Јапан „превазиђе” осећај кривице за агресије (и пратеће ратне злочине) из своје милитаристичке прошлости, што изазива политичке узбуне у Кини и Јужној Кореји, жртвама тог експанзионизма.

Да ли ће Абе заиста бити спасилац и обновитељ Јапана? Пошто је нека обећања орочио – економија треба да буде на некадашњем колосеку већ 2017 – на одговор се неће чекати предуго.