Путин је потребан Европи

Уколико би којим случајем данашња Русија доживела судбину некадашњег Совјетског Савеза и претворила се у државу без икаквог утицаја на светска збивања, а можда се и распала, била би то трагедија не само за њу већ и за свет у целини. А управо то је било једна од шкакљивих тема годишње конференције за новинаре руског председника, одржане у четвртак у Москви.

На страну тврдње председника Владимира Путина о бесмислености, како се изразио – „дворског удара”, стручњаци процењују да би евентуални насилан одлазак са власти садашњег шефа државе на његову позицију несумњиво довео неку личност која би морала, хтела или не хтела, барем у почетку, да игра на карту – национализма.

А таква Русија, са силним наоружањем које поседује и за које је питање ко би га уопште контролисао, никоме не би ишла у прилог. Поготово не најближим суседима и државама бившег социјалистичког лагера.

Са друге стране, питање је како би се таква промена одразила на понашање САД, које би се поново нашле у улози једине војне суперсиле на планети. Ипак, страх од катаклизме у највећој земљи на свету нема претерано јаку подлогу. То је новинарима јасно потврдио и сам Путин.

Данашња Русија, како за амерички лист „Нешенал интерест” пише Сергеј Радченко, није хегемон попут Совјетског Савеза, који је био довољан сам себи и није био баш претерано уплетен у светску економију. Такође, није био ни држава довољно јака да спроводи кључне економске реформе. Другим речима, ако садашња рецесија у Русији настави да се продужава, са великим проблемом ће се суочити не само њени житељи већ и цели свет.

Парадоксално, испада да је Путин за Запад најпогоднији партнер којег за сада имају, пошто у Русији не постоји опозициони покрет довољно јак да спроведе смену власти, а поготово не постоји таква политичка личност иза које би, као тренутно иза Путина, стајало чак 80 одсто бирача.  

Па ипак, свесни смо свакодневних западњачких критика усмерених на личност шефа руске државе. Па чак и отворених покушаја да се његова моћ у земљи, а поготово ван ње, сведе на што мању меру. О томе је недавно говорио и сам Путин истакавши да су ситуација поводом присаједињења Крима и Севастопоља и оптужбе за умешаност Русије у грађански рат у Украјини само изговори за деловање његових противника. „Да нема тога, измислили би нешто друго”, истакао је председник током годишњег обраћања представницима оба дома државне думе.

Како год било, Русија је тренутно у изузетно тешкој економској ситуацији, а таква атмосфера изузетно погодује спекулацијама о томе да ли свако у земљи обавља свој посао онако како би требало. То се, наравно, односи и на најодговорнијег – на Путина. На ту карту управо и играју поједини кругови на Западу, посебно администрација у Вашингтону.

При томе сасвим је јасно да Американци у тим покушајима много не воде рачуна о интересима европских и других држава које су економски тешње везане за Русију. Уосталом, свет се још сећа вербалног гафа Викторије Нуланд, помоћнице америчког државног секретара, а у вези са деловањем ЕУ.

Пословне везе источноевропског џина са привредама земаља на континенту је исувише тесна да би тек тако била прекинута, што би лако могло да се деси уколико би на чело Русије дошао неко на крилима национализма, па чак и неке врсте изолационизма, виђеног у доба СССР-а.

Нису, наравно, у питању само толико помињани – енергенти. Мада је њихова улога и те како значајна. Многи западноевропски произвођачи пренели су своје погоне у руске градове, где је радна снага јефтинија, а коначна добит већа. У појединим случајевима, као на пример у аутомобилској индустрији, та веза је толико јака да би престанак производње у Русији изазвао таласе отпуштања и у западним земљама. У овом примеру, пре свега – Немачкој.

У поменуту рачуницу свакако би требало уклопити и недавни договор Москве и Анкаре о продужењу гасовода „Плави ток”, чиме би Турска постала један од најјачих играча на пољу транспорта енергената. У Анкари нису настројени као поменута госпођа Нуланд, али су у суштини исти начин одговорили на захтеве Брисела да „охладе односе са Русијом и придржавају се европских правила пословања ако желе да једнога дана постану чланица ЕУ”.

Све поменуто и још много тога указује на чињеницу да је Путин Европи једноставно – неопходан. Нико, наиме, не жели ширење украјинских турбуленција. А оне су у случају одласка садашњег руског председника лако могуће. Уосталом, ни својевремени распад СССР-а није решио свет свакодневних мука. Напротив.