На брду била и – остала

Сирогојно је још у време бивше Југославије постало надалеко познато село по томе што је добило први Музеј народног градитељства.Две златиборске окућнице, идилично сведочанство културе становања у златиборском крају у 19. веку и почетком 20. века, посетили су милиони људи из многих крајева земље и света. Овај јединствени музеј под отвореним небом, под називом „Старо село”, који је у току своје градње добио статус „Споменика од изузетног значаја за културу српског народа”, двадесет шест километара удаљен од туристичког центра Златибор, као и све друго, није било лако изградити. Да људи из надлежних републичких институција и многобројни сарадници, као и тадашња организација „Сирогојно”, коју је представљала етнолог Боса Росић, један од аутора овог значајног пројекта, нису имали добру вољу, ко зна да ли би преношење, постављање и реконструкција више од 40 аутентичних старих брвнара икада били спроведени у дело.

Када је 1966. године Боса први пут дошла у Сирогојно, ништа од тога још није постојало, чак ни у њеној машти. Тамо се она се појавила из чисто егзистенцијалних разлога.

– Било ми је деветнаест година, тек што сам завршила средњу школу. Родитељи нису могли да ме издржавају и преко неке јаке везе нашли су ми посао у Сирогојну. Ужас! Не можете да замислите каква је то бестрагија била. Задружни дом, кафана, школа, црква, корал за коње као у вестерну, макадамски пут и куће разбијеног типа, где која. Слепо црево, даље нема. А моја родитељска кућа налазила се близу главног пута и све ми је било доступно. Чим изађем, имам аутобус за све правце, према Ужицу, Чајетини, Златибору, према мору…  – тако памти тај први утисак.

Била службеник, кафе куварица, манекенка…

Сва „покисла” отишла је код директора на разговор. Рекао јој је да ће је звати у јануару, а био је децембар. Снашла се за преноћиште и сутрадан се „првим јутарњим” вратила кући. У међувремену је за своју душу уписала књижевност на Вишој педагошкој, пошто је то много волела, али убрзо је морала да прекине студије. Чекало ју је радно место службеника у Земљорадничкој задрузи. Нашли су јој и стан два километра од центра Сирогојна. После извесног времена прешла је у погон домаће радиности, „Златиборка”, који је у оквиру Земљорадничке задруге основала Добрила Смиљанић.

– Радиле смо у задружном дому. Канцеларија нам је била преграђена лесонитом, а грејале смо се на ђачку пећ. Пошто је сулундар пробијен кроз кров, ту је стално цурило кад пада киша, па смо на пећи држали лавор, да у њега капље и не цврчи. Али не знаш да ли је горе кад цврчи или кад капље. Ја и сад нервни слом добијам кад чујем како капље вода – открива Боса.

Домаћа радиност је пословала са позитивним резултатима, па су почеле да размишљају да се одвоје од задруге, јер је кочила њихов развој.Највећи проблем је био наћи тржиште.

– Испоручивале смо џемпере „Народној радиности” у Београду, међутим, директор продаје хтео је само сиву боју. Мушки џемпер црвене боје – ви нисте нормалне, говорио нам је – сећа се Боса гласно се смејући.

–Стицајем околности, Добрила је постала и модни креатор, па је посао ипак почео да се развија и шири. Прво су долазиле плетиље из најближе околине, а онда и из удаљенијих места. Осамдесетих година достигле смо врхунац. Било је обухваћено 2.000 жена са подручја пет општина. Тада смо се коначно издвојиле из задруге и припојиле београдском „Инексу“. Али, највише нам је, заправо, помогао „Југоекспорт”, када се прикључио продаји наших производа, јер нису били ручно плетени производи сиромашних сељанки који се продају по вашарима и пијацама, већ најексклузивнији модни производи које су са поносом носиле и филмске диве и краљeвске принцезе. За те креације даровита креаторка добила је највеће европско признање, „Признање за допринос високој моди Европе” за 1977. годину –са радошћу се сећа тих дана.

С обзиром на то да је Боса била врло складно грађена, конфекцијски број 38, у милиметар, сваки модел је прво она пробала, да виде да ли је добар, па га је тек онда мерила, упоређивала са издатом вуном и писала налоге да би плетиљама био исплаћен зарађени новац. Уз то, била је, каже, и кафе куварица и манекенка и финансијски службеник, организатор културних манифестација и модних ревија, које су се тих година одржавале у Сирогојну. Пошто је радила као „црнац”, предузеће „Инекс” послало ју је годину дана у Енглеску да учи језик.

Седамдесетих година Боса је уписала и факултет, и то захваљујући нашем колеги новинару Жики Живуловићу Серафиму.

– Кад је дошао у Сирогојно да прави репортажу, отишли смо код проте Смиљанића, који је имао велику библиотеку. Серафим је ту пронашао „Златну грану” Џејмса Џорџа Фрејзера и рекао ми: „Прочитај ово и реши да ли ћеш, и шта, да студираш!” Пре тога сам размишљала да упишем историју уметности, међутим, када сам прочитала ту књигу, одлучила сам се за етнологију и ванредно завршила студије. У свим плановима које је Добрила правила стално је било присутно очување народне традиције и радиности, тако да је моја струка била сасвим блиска томе – констатује Боса.

Радни век посветила и животу српског народа

Осим тих жена које су радиле рукотворине, одлучиле су да укључе и мушкарце, који би производили реплике разних предмета карактеристичних за златиборски крај и продавали их као сувенире. Пошто њих нису могле да организују на исти начин као плетиље, Живота Марковић, у то време директор Музеја у Ужицу, предложио је да се размисли о могућности да се пренесе неколико старих дрвених кућица, па да се подруми уреде за радионице, а у горњим просторијама да се излажу ти предмети. Тако је креснула варница!

– Позвали смо стручњаке надлежних служби да нам помогну у реализацији тог пројекта. Ми смо то звали етно-кутак. Међутим, нисмо имали простор где бисмо те брвнаре поставили. Сељаци не дају земљу ни за какве паре. Онда нам поп Мишо, проте Смиљанића син, уступи део црквеног поседа, заузврат ми њему направимо трпезарију. Потом смо формирали тим за израду идејног пројекта будућег музеја који су чинили: доктор наука Никола Пантелић, етнолог из Етнографског музеја из Београда, доктор Душан Дрљача, етнолог из Етнографског института САНУ, архитекта Ранко Финдрик, из Републичког завода за заштиту споменика културе и руководилац пројекта, и ја, као етнолог и руководилац радова испред организације „Сирогојно”. И кренули смо са теренским истраживањима – каже поносно.

Са Ранком је обишла, каже, на хиљаде кућа у целом Златиборском округу. Успут је било и догодовштина на претек.

– Једном приликом, у новембру, идемо тако и стигнемо до Катушнице. Да пређемо, кад – нема ћуприје. Наш службеник Шуљага, који се ценкао са власницима брвнара које смо откупљивали, имао је чизме, узме ме у наручје и пренесе ме, а Ранка, фино чељаде из отмене породице, стави на кркаче. Али, засмеје се и испусти га кад су били насред реке. Ја гледам и ваљам се од смеха – сва се озари док препричава те своје лепе доживљаје. Али, већ следећа реченица је поново уозбиљује.

– Истовремено сам обављала све послове као и до тада, радећи по 16 сати дневно, јер је Сирогојно било у таквом просперитету да нисам могла да спавам од народа који је долазио. Почела сам да се губим од силне приче о етно-парку, о туризму на Златибору, о развоју целе Србије...

Радећи на изградњи Етно-парка у Сирогојну, етнолог Боса Росић је свој четвртвековни рад посветила и проучавању живота српског народа и народне архитектуре овога краја. То јој је била ужа специјалност. Али, професор Зоран Петровић, архитекта, који се такође бавио народном архитектуром, рекао јој је да мора да почне и да пише, јер све што није записано као да се није ни догодило.

– Много му хвала. Послушала сам га и захваљујући томе сам, после 25 година, прешла у Музеј у Ужицу. Тамо сам велики део професионалног живота посветила ономе што сам одувек жарко желела – писала сам о обичајима, веровању... – истиче Боса, иначе члан Удружење Књижевника Србије, а од пре неки дан и добитница Вукове награде, престижне на пољу науке или уметности, која ће јој званично бити уручена у јануару.

– У Музеју у Ужицу радили смо на заштити порушених цркава на подручју нашег региона. Заинтересовала сам се и за манастирске поседе и људе који су на њима живели, што ми је, као етнологу, било врло интересантно. Потом сам почела да проучавам народне споменике од турског времена наовамо. Написала сам и неколико књига о тиме. Прва је, под насловом „Шарена села”, монографија са подручја прибојске и чајетинске општине, за коју сам добила међународну Масарикову награду. После је уследила књига „Поменици на камену” које је народ подигао устаницима Првог српског устанка. Ваша новинарка из „Политике” Драгана Букумировић написала је да су моје књиге „споменици споменицима” – цитира Боса, што најсажетије приказује њен допринос јер проучава и споменике српског народа који, као национална мањина, живе у земљама у окружењу.

И не стаје, има планова напретек.

– Већ сам обрадила целу Румунију, регистровала више од 20.000 надгробних споменика српског народа. Сад нема толико људи који живе тамо, али их има на споменицима. Још једна сезона ми је потребна да обрадим и Мађарску. Била сам на снимању терена и у Албанији и тамо сам се дивних чуда нагледала. То тек треба детаљно да се истражује. Остаје ми још северна Италија,нарочито је интересантно српско гробље у Трсту, које се сматра једним од најлепших гробаља на свету. Оно је у истом рангу са Пер Лашезом у Паризу. Ја, нажалост нисам била на том гробљу, а била сам више пута у Трсту, поводом чега су сви некад ишли... Требало би напокон да штампам и монографију о српском народу у Румунији, која је саставни део пројекта Академије наука, међутим, Министарство за културу је остало потпуно немо на мој захтев, мада су уложили око три, четири милиона за истраживање. То ме најстрашније вређа! – говори жустро, а њено незадовољство се повећава и због тога што Београд, по њеном мишљењу, прави провинцију од унутрашњости и путем штампе, јер у новинама нису заступљени исти текстови о њима као о Београђанима.

------------------------------------------------------------------

Порука у боци

– Кућа у којој сам се родила, 15 километара одавде према Ужицу, била је на брду. Са тог места гледала сам, као на длану, цело моје село, гледала сам облаке, рађање и залазак сунца. Зато је за мене једино логично место за кућу увек било – брдо. Када сам се удала, мој муж је имао кућу на Златибору, па сам се преселила код њега. Дотад сам живела у Сирогојну и мислила сам да је то најидеалније место на свету и да тамо треба и да умрем. Боже сачувај, да сам остала, умрла бих од муке, као моје колеге које су остале без посла кад им је фирма пропала. После мужевљеве смрти одлучила сам да останем на Златибору. Последње три-четири године живим на Јеврејском брду, два километра од Краљевих вода. Приликом копања темеља за ову кућу, која је грађена 1961. године, нашли су једну повељу која се налазила у флаши, закопана. Јевреји су оставили траг, нажалост нисам могла да дођем у посед тог папира, јер се не зна ко га је узео. Сви подаци о несталим власницима су, претпостављам, били у флаши – приповеда ова енергична жена пуна духа, коју смо посетили једног хладног јесењег дана на Златибору.

Не зна се шта је лепше, та кућа или поглед са 1.100 метара надморске висине. Увек је идилично, чак и кад је магла.

– Сви се одушеве. Неки ми кажу: изнајми ми само метар испред куће, да могу да ставим столицу и да гледам у даљину. Летос сам имала стампедо кроз кућу, јер је нон-стоп падала киша, па људи нису могли да шетају, него онда, ’ајд код Босе. Седимо, причамо, читамо… – каже Боса која уме и себи и другима да приушти тренутке уживања, иако је стално тамо-вамо, с обзиром на то да активно живи и ради пуном паром као и пре.

------------------------------------------------------------------

Лопта – награда за знање

– Једино што памтим из детињства јесу слова. Нисам плела, нисам везла, али научила сам да читам и да пишем у четвртој години, а у петој сам већ правила хепенинге у мојим Росићима, читајући песмарице на прелима. Знам милион песама у десетерцу напамет, јер је мој тата био гуслар. Онда сам са пет и по година побегла у школу. Настала је паника. Пођу да ме траже. Мислили су да сам упала у бунар. Преврнули су цело село, док им неки људи нису рекли да су ме видели да сам са ђацима отишла у школу. Ја у учионици, отварају се врата и моја мајка Милојка улази у учионицу са прутом у руци! Срећом, учитељица ме је заштитила. После сам била најбољи ђак и, као награду, добила књигу и црвено-плаву лопту из америчких пакета. Тада су постојале само крпењаче, па је та лопта била појам за децу...

------------------------------------------------------------------

Бака Љубинка је кума

Назив „Старо село” музеј је добио касније, и то на помало необичан начин.

– Сретнем једном бака Љубинку Матовић, плетиљу из Сирогојна, која је чувала децу једног мог колеге, и питам је: „Где си то била са децом?”, а она ми одговори: „У овом твом старом селу.” Одмах сам то записала и предложила да се музеј тако зове. То је прихваћено, па ми смета када кажу етно-село – наглашава ауторка етно-парка.