Исплакивање језера

Жилавост српске кинематографије не огледа се само у десетак филмова који се реализују годишње или у жанровској разноликости већ и у напорима младих редитеља да технолошке трендове савремене светске продукције уводе и у српски филм.

У последње четири године српски аутори су смелији да се опробају у компјутерској анимацији, за наше услове, још увек недовољно истраженој области. Захтеван рад на изради компјутерских ефеката разлог је скоро двогодишњег чекања новог домаћег филма „Чарлстон за Огњенку” Уроша Стојановића.

За потребе овог филма у Београду је основан VFX студио за постпродукцију и специјалне ефекте, у чији рад су били укључени чланови сличних студији из Француске, Бугарске и Хрватске. Одговорну улогу уметничког директора имао је Бобан Савић (Гето), академски сликар и илустратор, звезда „Политикиног Забавника” и многих француских стрипова. Супервизор је био Гастон Маркоти, аутор визуелних ефеката у филмовима „Јованка Орлеанка” Лика Бесона или „Девета капија” Романа Поланског.

Резултат рада чланова овог VFX студија је више од 300 специјалних ефеката у дужини до око 30 минута, израђених по највишим стандардима западноевропске и холивудске продукције. Будући да се ради о захтевном филму, први пут у Србији је урађен „digital intermediate”. Овај процес – скенирања негатива и претварање у дигиталне фајлове високе резолуције – омогућио је велике интервенције у снимљеном материјалу. Такође, овај процес је омогућио и широку могућност колор корекције филма, за коју је био задужен Дидије Л' Фуест, део тима филма „Чудесном судбином Амелије Пулен”.

Одлука сценариста Александра Радивојевића и редитеља Стојановића да радња филма буде смештена у двадесете године прошлог века изискивала је захтевну анимацију и велики број модерних дигиталних ефеката. Сцене отварања палате „Албаније”, бајковитог села из ког потичу јунакиње, испаљивања „човека од челика” Драгољуба Алексића из топа или „исплакивање” језера подразумевале су најактуелније CGI (computer generated imagery) технологије. Matte painting, compositing, 3D modeling i digital doubles неке су од техника које су омогућиле да наш филм стане раме уз раме са холивудском продукцијом, филмовима „Мулен руж” База Лурмана или „Успавана долина” Тима Бартона.

У разговору за „Политику” пред београдску премијеру филма, редитељ Стојановић подсећа да је први специјални ефекат у српској кинематографији начињен у филму „Чудотворни мач” Воје Нановића и додаје:

(/slika2)– Специјални ефекти у „Чарлстону” су на трагу филма „Мулин руж”, у којем они употпуњују причу и односе ликова. Ми не нудимо роботе и свемирске бродове, већ ефекте који су део стила филма. Публика очекује да види неку слику коју нема у обичном животу – тврди Стојановић. Он подвлачи да није желео да се води честим примерима у којима су прича и драматургија базирани на специјалним ефектима, јер су то „ледене слике, према којима немате никакав однос”.

– Ефекти у савременом филму су већ доведени до савршенства. Фантастична је прилика када један глумац игра неки лик који компјутерски дорађујете. Данас лако можете да направите тродимензионалног Шварценегера и да он изгледа савршено, међутим идеалног глумца још увек не – упозорава Стојановић и истиче достигнућа аниматора студија „Пиксар” и додаје да је „аниматор глумац који глуми оловком или у компјутерском програму”.

Пре „Чарлстона за Огњенку”, бојажљиви уплив специјалних ефекта у српски филм приметан је у филмовима „Ми нисмо анђели 2” Срђана Драгојевића, „Ивковој слави” Здравка Шотре, „Анђели 3: Рокенрол узвраћа ударац” Петра Пашића и „Аги и Ема” Милутина Петровића. Међутим, најсмелија је била екипа филма „Шејтанов ратник” (2006) у режији Стевана Филиповића.

– Идеја је била да се покаже да и у нашој земљи постоји памет, знање и одлучност младих аутора да направе нешто другачије, што би померило стандарде у домаћој продукцији. Желимо само да покажемо да, уз коришћење модерног филмског језика и дигиталне технике, нису потребни милиони да би направили филм који може да парира страним продукцијама – истиче редитељ Филиповић не кријући да је „Шејтанов ратник” рађен по узору на трилогије „Господар прстенова” и „Ратови звезда” и серијал „Хари Потер”.

Упоран рад на овом филму, омогућио је екипи посету данас чувеном WETA студију у Новом Зеланду, чији су оснивачи Ричард Тејлор и Питер Џексон, редитељ трилогије „Господар прстенова”. Тејлор је добитник пет „Оскара” за специјалне ефекте у трилогији „Господар прстенова” и филмовима „Кинг Конг” и „Летописи Нарније: Лав, вештица и ормар”.

„Трилогија 'Господар прстенова' је обележила Нови Зеланд на филмској мапи света, као што је ваш филм обележио Србију. Ми, до јуче потпуни странци, постали смо пријатељи путем наших филмова. Такво зближавање људи и комуникација је највећа моћ и вредност филма као медија”, рекао је Тејлор приликом посете екипе нашег филма његовом студију.

– Нисмо расли у пећини и ако не желимо не морамо да каскамо за светом. Ограничени смо буџетима и продукцијским условима, али су дигитални ефекти пре свега средство, један од алата у редитељском арсеналу, што нам је потврдио и Ричард Тејлор током боравка у WETA студију – додаје Филиповић.

Сенди Кумалаканта, аутор маски, механичких ефеката и минијатура у „Шејтановом ратнику” имао је прилику да неколико дана прати рад аниматора и мајстора специјалних ефеката у овом престижном студију. Кумалаканти, коме су узори стручњаци у америчком студију „Edge FX”, шпанском „DDT efectos especial” и аустралијском „Creature Shop” чији су доприноси „Ратовима звезда” немерљиви, ово искуство је много значило што ће се приметити у његовом даљем раду.

У области специјалних ефеката наши аутори уче и, све више, иду у корак са светом. Уплив специјалних ефеката у српску кинематографију наставиће се филмом „Свети Георгије убива аждаху” Срђана Драгојевића који је у фази монтаже и пројектом „Горски вијенац” који ће током ове године реализовати студенти Факултета примењених уметности у Београду.