Нова визија апокалипсе

У жанровски и тематски богатом књижевном опусу Миодрага Павловића већ више од пола века истрајава поетички осмишљена потреба за целовитошћу, за прибирањем и сажимањем разноликих духовних искустава. Тај напор да се успостави целовитост исказа и визије аутор је почео најпре у поезији, од збирке Стуб сећања (1953), остваривши до данас, односно до недавно објављене збирке Рајске изреке (2007), вероватно најкрупнији и најамбициознији подухват у модерном српском песништву: да се од античких и библијских времена до почетка трећег миленијума прати континуитет људске културе у историјским превирањима. Истрајавајуће, готово религиозно убеђење да језичко изражавање, схваћено у најширем смислу, представља једину човекову наду да остави знак свог постојања у временима криза и преврата, ратова и стално тињајуће историјске пропасти, већ деценијама је творачко језгро поезије Миодрага Павловића.

Лирско трагање за антрополошким идентитетом, покушај, некада и самоироничан, да се увек изнова проговори о стварима основним (како се и зове један циклус Рајских изрека) водило је Павловића ка посвећеној запитаности над сваким трагом људског постојања – митовима, религијама, филозофским концепцијама, храмовима, биткама, градовима, гробљима.

Лиризација прозног израза

Разумљиво је онда да та запитаност, из које је произашла поменута потреба за прибирањем мита, историје, религије и језика, што је у исти мах значило и сталну одбрану смисла и достојанства самог стваралачког чина, није могла остати у границама једног, песничког, односно стиховног медија. Нашла је свој израз и у Павловићевој есејистици, путопису, приповеци, аутобиографској и документарној прози и коначно, у новије време, у романима. Штавише, од средине деведесетих година књиге Павловићеве наративне прозе својим бројем надмашиле су његове песничке збирке, што очевидно говори о ауторовом промишљеном опредељењу за приповедачки израз. Али очигледно је и да књижевни критичари овом, не може се никако рећи неочекиваном, жанровском прелазу још увек не посвећују довољно пажње или га тумаче у сенци Павловићевог монументалног песничког опуса.

(/slika2)Наравно, није тешко приметити да је романе Други долазак (2000), Афродитина увала (2001), Краљица таме (2001) и Бесовски вртлози (2006) писао један песник. Романе које пишу аутори претходно већ афирмисани као песници (довољно је сетити се првих романескних остварења Милоша Црњанског, Растка Петровића, Александра Вуча или Оскара Давича) по правилу одликују поступци лиризације прозног израза, понајпре преуређена и рашчлањена синтакса, као и особени ритам приповедања, потом богатство метафора, ониричка имагинација, фрагментарна композиција, асоцијативно повезивање мотива, те, коначно, наглашено одустајање од миметичког дискурса у корист субјективног доживљаја света као феномена који се образује у приповедачевој свести, односно подсвести. Сви ти моменти постоје у Павловићевим романима и зато их свакако ваља посматрати у контексту богате и за модерну српску књижевност изузетно важне традиције кратког лирског романа.

Рекомпоновање историјских догађаја

Били бисмо једнострани уколико Други долазак или Бесовске вртлоге читамо као прозне варијације или есејистичке разраде тема и мотива који су присутни у Павловићевој поезији. Ту се пре ради о поетичкој и идејној блискости у митопоетском доживљају света, визији историје или симболици религије и уметности, али тај доживљај у овим романима добија нови, самосвојни и приповедачки брижљиво осмишљени израз проистекао из промишљања жанровских конвенција романа, њиховог остваривања, као и разградње. Сижејну окосницу Павловићеве тетралогије (како је недавно, у предговору роману Бесовски вртлози, назвао Марко Недић) чини визија апокалипсе, која као опсесивна тема постоји и у његовој поезији, али сада задобија конкретнију историјску позадину и контекст приповедачевих личних, аутобиографских искустава која се односе првенствено на бомбардовање Београда 1999. године уз повремена присећања и на Други светски рат. Наслућивање краја света и симболика есхатолошких визија и предсказања постаје упориште за богато наративно развијање митолошких, религиозних и књижевних реминисценција које стварност претварају у позорницу где оживљавају митски хероји и историјски протагонисти. Управо потреба за сећањем постаје доминирајућа психолошка и културолошка противтежа надоласку историјског краја. На први поглед парадоксално, приповедач ће у роману Краљица таме управо празнине у сећању одредити као највреднији део људског бића, управо зато што захтевају ангажовање наше целокупне духовности да би биле испуњене смислом. Међутим, у току писања самосвесни приповедач смисао не налази у документованој истини или некаквој објективној датости, колико у симболичкој имагинацији, стварности књижевних текстова и ониричким визијама које преосмишљавају и рекомпонују познате историјске догађаје, не би ли се тако предупредио апокалиптични исход. У приповедачевој концепцији о науци и пракси брисања негативних симбола и заснивања алтернативне историје, као и у развијеној причи која се из Другог доласка наставља у Бесовским вртлозима, о „секти чистог греха“ која жели да убрза апокалипсу и нови Христов долазак, могу се препознати и неке поетичке стратегије карактеристичне за постмодерну прозу.

Поетика београдског простора

Симултанизам наративних токова који у исти мах посежу за различитим временским и искуственим слојевима индивидуалне и колективне духовности – вертикала која од актуелне стварности сеже у историју, потом религију, обреда и мита, у Павловићевим романима проистиче из особеног доживљаја или поетике простора у чијем центру је Београд и у њему Кнез-Михаилова улица. Само организовање приче у којој изостаје каузални след догађаја, уместо кога се успоставља софистицирани низ асоцијативних слика и симбола који прате и трансформишу догађаје, засновано је на приповедачевом доживљају ове улице, у роману Краљица таме: „Нема континуиране приче, може се ићи тамо-амо, и зато је дуго времена улица била корзо, ишло се тамо-амо што не значи да ходање нису пратили догађаји. Догађаји беху део покретљиве, флуидне целине и нису водили ка предвидљивом крају. Нити су полазили од познатог почетка. Догађаји су према начелу ове улице могли да се одвијају у различитим правцима.“

Свој пут кроз историју и културу Павловићев јунак на крају Бесовских вртлога завршава управо на падинама Калемегдана окренутим Дунаву, у симболичном обреду стављања прстена на руку од пепела. Култура, уметност и имагинација као врхунски облик испољавања људске духовности успевају да превладају деструктивност историјског тренутка. Бар до неке нове апокалипсе.