Начин на који родитељи васпитавају своје дете веома је важан, јер се у овом процесу обликује дететова личност са којом ће оно стартовати у одрасли живот. Оно што родитељима може да помогне, уколико желе да преиспитају начин на који одгајају децу, јесте да се упознају са три основна васпитна стила и са њиховим највероватнијим резултатима у дететовој личности и понашању. Крајем шездесетих година прошлог века познати развојни психолог др Дајана Баумринд је идентификовала пермисивни, ауторитарни и ауторитативни васпитни стил. У три наставка ћемо родитељима представити ове стилове, почињући од пермисивног или попустљивог.
Име овог стила долази од енглеске речи permission, што значи дозвола. Реч је о родитељу који успоставља са дететом „другарски”, једнако вредан однос који детету све дозвољава. Он није у стању да детету нешто забрани или да дете натера да нешто учини што дете не жели. Главни начин на који родитељ углавном неуспешно покушава да утиче на дететово понашање јесте да му бесконачно објашњава, апелујући на дететов разум, верујући да ће дете када га буде разумело променити понашање.
То су родитељи који нуде љубав, али када је у питању дисциплиновање они постају „немоћни родитељи”. Имају снажно осећање кривице када покушају да одбију неку дететову жељу или да га натерају да чини нешто корисно, што дете одбија. Верујући да би инсистирањем на дисциплини „трауматизовали” дете и оштетили његову будућу личност, они најчешће попуштају. То су родитељи који се плаше да би дете могло да престане да их воли уколико не буду добри. У страху од „трауме”, ови родитељи избегавају да примењују казне, поготово не телесне казне.
Резултат пермисивног васпитања је „синдром размаженог детета”. Овако одгајана деца не развију способност управљања собом; немају способност регулације емоција, тако да су импулсивна и насилна; немају радне навике тако да не истрајавају у дугорочним задацима; на осујећење жеља реагују веома бунтовно, пркосно, некада са мржњом; немају развијену емпатију, тако да су склона антисоцијалним понашањима...
Израстају у егоцентричне, патолошки нарцисоидне личности, хедонисте који неће да одрасту и прихвате одговорност за властити живот; зависе од родитеља који их издржавају и у тридесетим и четрдесетим годинама; не успевају да створе дубље и стабилне емоционалне везе са партнерима; грозе се рађања... Поред свега дубоко су несрећни, јер њихов начин живота никако није у складу са веома високим мишљењем које имају о себи.
То су разлози да све више аутора сматра да попустљиво, пермисивно васпитање – пружање љубави без дисциплиновања – никако не може да буде препоручен васпитни стил.
