Permisivno vaspitanje

Način na koji roditelji vaspitavaju svoje dete veoma je važan, jer se u ovom procesu oblikuje detetova ličnost sa kojom će ono startovati u odrasli život. Ono što roditeljima može da pomogne, ukoliko žele da preispitaju način na koji odgajaju decu, jeste da se upoznaju sa tri osnovna vaspitna stila i sa njihovim najverovatnijim rezultatima u detetovoj ličnosti i ponašanju. Krajem šezdesetih godina prošlog veka poznati razvojni psiholog dr Dajana Baumrind je identifikovala permisivni, autoritarni i autoritativni vaspitni stil. U tri nastavka ćemo roditeljima predstaviti ove stilove, počinjući od permisivnog ili popustljivog.

Ime ovog stila dolazi od engleske reči permission, što znači dozvola. Reč je o roditelju koji uspostavlja sa detetom „drugarski”, jednako vredan odnos koji detetu sve dozvoljava. On nije u stanju da detetu nešto zabrani ili da dete natera da nešto učini što dete ne želi. Glavni način na koji roditelj uglavnom neuspešno pokušava da utiče na detetovo ponašanje jeste da mu beskonačno objašnjava, apelujući na detetov razum, verujući da će dete kada ga bude razumelo promeniti ponašanje.

To su roditelji koji nude ljubav, ali kada je u pitanju disciplinovanje oni postaju „nemoćni roditelji”. Imaju snažno osećanje krivice kada pokušaju da odbiju neku detetovu želju ili da ga nateraju da čini nešto korisno, što dete odbija. Verujući da bi insistiranjem na disciplini „traumatizovali” dete i oštetili njegovu buduću ličnost, oni najčešće popuštaju. To su roditelji koji se plaše da bi dete moglo da prestane da ih voli ukoliko ne budu dobri. U strahu od „traume”, ovi roditelji izbegavaju da primenjuju kazne, pogotovo ne telesne kazne.

Rezultat permisivnog vaspitanja je „sindrom razmaženog deteta”. Ovako odgajana deca ne razviju sposobnost upravljanja sobom; nemaju sposobnost regulacije emocija, tako da su impulsivna i nasilna; nemaju radne navike tako da ne istrajavaju u dugoročnim zadacima; na osujećenje želja reaguju veoma buntovno, prkosno, nekada sa mržnjom; nemaju razvijenu empatiju, tako da su sklona antisocijalnim ponašanjima...

Izrastaju u egocentrične, patološki narcisoidne ličnosti, hedoniste koji neće da odrastu i prihvate odgovornost za vlastiti život; zavise od roditelja koji ih izdržavaju i u tridesetim i četrdesetim godinama; ne uspevaju da stvore dublje i stabilne emocionalne veze sa partnerima; groze se rađanja... Pored svega duboko su nesrećni, jer njihov način života nikako nije u skladu sa veoma visokim mišljenjem koje imaju o sebi.

To su razlozi da sve više autora smatra da popustljivo, permisivno vaspitanje – pružanje ljubavi bez disciplinovanja – nikako ne može da bude preporučen vaspitni stil.