Лифтови лепих осећања

Мало је неучтиво бити још жив, а радио сам у редакцији „Политике” 1946. године са двадесет две године. Не осећам се баш живим, али волим да пишем, волим и да пушим, лепо могу да попијем, баш јуче, код глумца Чуме, добио сам за ручак пола лонца, малог, сарме. Није нам баш много пријало када је Ђоковић изгубио први сет, у финалу. У свом скоро последњем сету сервирам народу око себе врло леп изглед, живота свог. Тако је на улици. У стану пребирам машне и кошуље које нећу никоме да оставим, продаћу их, ако стигнем. У соби на зиду качим њене фотографије, које она нема јер су настале у Швајцарској, када смо посетили варошицу Вевеј, у којој је живео Чаплин. Она је (на фотографији) лекар. Ја сам је представљао због велике разлике у годинама као избеглицу из Затона, код Дубровника.

„Ћиром” на посао

Написах, и не погреших, да сам дошао да радим као новинар у „Политику” 1946. године. Ако сам рођен 6. маја, сада се не говори и које године, ако сам рођен на Ђурђевдан, значи да од уранка трчим из Чачка за Београд, трчим скоро мало брже од воза. Воза званог „Ћира”. У недрима сам за „Политику” носио карактеристику окружног комитета партије у Чачку, потписану од... то је оно што ме хвата у овим годинама, не могу да се сетим имена човека који је о мени написао карактеристику и уз то ми дао три метра енглеског штофа, браон, и ципеле, браон.

Дана 10. августа улазим у Београд са браон оделом, тесним ципелама, улазим у Београд под температуром од 40 степени. Када сам полазио у Београд, а идем први пут, мој друг Бабац ми је објаснио да се од Народног позоришта цимнем право према редакцији „Политике”, право улицом, где је, на средини улице, био куплерај који је држала госпођа Ема. Бабац то зна јер је био војни питомац у Београду, а недељом су имали излазак. Да не буде забуне, за нас је Чачак био бог и батина за све остале градове света. Имали смо и ми у Чачку два куплераја. Цена за једну девојку била је двадесет динара. Ја сам скупио двадесет динара, али тог дана Хитлер је Чачку и Југославији објавио рат.

У слободи се мој сан као борца против фашизма испунио. Постао сам леви халф првог тима фудбалског клуба Борац. (Сад се сетих оног човека што ми је дао три метра штофа, био је то Милић Бугарчић, после је био и председник Црвене звезде, а пореклом је био из Гуче.)

Кад данас наиђете поред Политике, још увек до кафане стоје мала врата, неприметна, ту се улазило, мала врата, уске степенице и врата од гвожђа. Читам – лифт за две особе. Једна особа у лифту, женска, млада, каже по београдски – „Изволите, уђите”. Одбио сам лифт и њен позив. Какав сам леви халф, пргав, фаул човек, одмах сам се заљубио у ту девојку. Ускоро ћу сазнати да се зове Нина, ударала ми је чврге у сусрету. Ја сам је и даље волео, а она је волела главног уредника. Да ли је и тога било у оно строго време. Него шта, још, он је био ожењен. Видим по сећањима оних који су радили у „Политици” да нико никога није волео, само су радили, нису ни пили, сарме је 1946. мало било.

„Енглески шпијун”

Из 1946. у „Политици” знам ходнике и мале одаје које су звали – бокс. Први бокс, боксујем човека у боксу са затвореном ковертом.

– За мене? – пита човек у боксу. – За Синишу Пауновића – кажем. – Имате рубрику за Београдску хронику? – пита Синиша. Кажем – ово је моја партијска карактеристика. – То није за мене – каже Синиша, смеје се – то је за друга Керна. За мене си ти нови сарадник, јавио ми је Милић из Чачка. – Знате Милића? – питам. – Па ја сам из Чачка – каже Синиша Пауновић. – Ви сте онај познати писац – кажем. Синиша се одобровољи. – Ја сам за тебе уредник Београдске хронике, радићеш за мене, а за другове у „Политици” ја сам енглески шпијун јер сам ратовао у Египту. – Како? – питам ја уплашено. – Лако, ево ти за прву рубрику, иди на Вождовац, до цркве, види да ли је прорадио трамвај број три. – Где је то? – упитах. – У Београду – рече Синиша.

(/slika2)Одох по Београду. Вождовац и трамвај нашао сам око поноћи. Када сам се пред зору вратио у редакцију, колпортери су излетали из „Политике” вичући... Морам то да објасним, излетали су из омалене просторије поред оних малих врата које сам описао, ако сте читали. Јесте, добро. Код ових других врата, као да контролише колпортере, стајао је висок, снажан човек. Насмешио ми се, преставио ми се – Кузмић, рече само презиме.

После сам чуо да је легенда „Политике”, све и свја, па и за мене, јер је из џепа извадио неколико стотинарки и рекао: – Иди у Оџаке, па напиши нешто, шта сељаци мисле о аграрној реформи. То што сам написао о аграрној реформи Синиша није хтео да чита него ме је послао Љуби Стојовићу. Врло љубазан, Љуба Стојовић чита и цепа текст. Замоли ме – иди испавај се.

Била је субота, ја одем возом у Чачак, сутрадан, у недељу, имали смо утакмицу против Слободе из Ужица.

За победу мајка ми је кувала сутлијаш. Победимо Ужичане, окупам се у Морави – воз „Ћира”, Београд.

Мој стан је у редакцији „Политике”, у боксу где је радио Мира Радојичић, боље рећи у њему је радио Љубиша Вукадиновић, најбољи спортски коментатор у бившој краљевини Југославији, али и за време окупације, па му је због тога... не, него овако: пошто је Љубиша Вукадиновић писао за окупациони лист „Време”, дозвољено му је у слободи да ради у „Политици”, да и даље пише фине спортске извештаје, али му је било забрањено да испод текста пише име. Мира Радојичић је радио код њега. Мира, висок, леп, лафчина, 1946. модел какав ће бити прави мушкарац за једно десет година. Према мени је одмах био џентлмен, да ли зато што је већ у оно доба говорио енглески и тајно мирисао на виски, тек, Мира ми је дао да спавам у његовом боксу. После те утакмице у Чачку дотрчао сам у бокс, заспао, сањао да ћу са Нином, када постанем главни уредник, одмах склопити брак.

„Ремингтонка” уместо јастука

 Изјутра ме буди Паја Штос, један од младића који је са мном примљен у „Политику”. – Устај, дођи, гледај – гледам, видим зидне новине, ја на фотографији како спавам у боксу, глава нежна на скупоценој „ремингтон” писаћој машини. Изаћи у зидним новинама, како спавам у боксу, то је било горе него да ме нападне „Борба” због девијације партијске линије. Фино, рекох, иако ми се није више живело у Београду, идем, Чачак и леви халф ме чекају. Мој фотос у боксу начинио је Синиша Пауновић, што је било криво Љуби Стојовићу, па ме Љуба зовне и каже: ти, мали, идеш на изградњу пруге Брчко–Бановићи.

У тунелу на прузи упознам прво новинарско перо међу нама млађима, новинара Радио Београда Влатка Влатковића. Већ је имао једну објављену књигу. Влатко ми даде књигу и рецепт како да опишем пругу, и то тако да не пишем Ура! Ура! него оно што ја видим, али у себи. Уз савет, даде ми фину кошуљу и сандале, још сам носио оне тесне ципеле из Чачка. Ја пошаљем лепо одело „Политици” у репортажи под насловом „Скице са пруге”. Сваки дан сам слао слатке сусрете са непознатом земљом Босном и лепом песмом „Сарајевске уске стазе”. Нисам баш био срећан у Сарајеву када сам открио да праве бољи бурек него Мићо пекар у Чачку.

„Политика” у мојом дописима са изградње пруге Брчко–Бановићи није објављивала и моје име, тако је то било са почетницима. Са Влатком се вратим у Београд, у редакцији ме сада гледају уредници љубазније. Парола коју сам донео у Београд – „Ми градимо пругу, пруга гради нас”, богами, поможе ми, и то баш лепо. Први пут сам се у редакцији попео на трећи спрат, у посету код уредника Културне рубрике госпође Бунушевац, у то време другарице Радмиле Бунушевац. Мало сам зинуо када ми је другарица Бунушевац понудила да радим у Културној рубрици, али Београд ме је већ био научио да ставим руку на уста. Влатко ми је дао сако, упознао ме са родитељима, сестрама – смејали су се када су чули да сам спавао у боксу, па уз колаче, после ручка, Влатко ме одведе у собу где је некада радио његов ћале као зубар. Сада сам имао и стан, мирисао сам на зубарске лекове, и то се осећало када сам, сада без страха, улазио у мали лифт, био близу Нине која ме је омирисала и рекла – „шанел” пет? Јок, рекох, шест, „шанел” шест. Нина заустави лифт. Није ми ударала више чврге. Док је лифт стајао ја сам мислио да је то одлична ситуација да је пољубим, иначе, што би заустављала лифт. Пођох руком и уснама према Нини, али се штрецнух јер се у њеним очима појавише као весници једна, две, три сузе. Четврта суза ми је рекла – главни уредник није више радио у „Политици”, са женом и децом отишао је на рад у дипломатску службу.

Страх од Дездемоне

Полако сам учио како се кваре лифтови лепих осећања. Зато се у Београду 1946. године, у септембру, одљубим од Нине, али другу љубав нисам тражио. Хтео сам да се мирно возим у лифту каријере. Радећи на Културној рубрици у редакцију сам долазио већ око подне. Синоћ сам био у Народном позоришту. „Политика” је имала увек резервисана два места. Баш синоћ сам гледао „Отела”. Направио сам мали разговор са Љубишом Јовановићем, који је тумачио Отела. Дездемону је тумачила Нада Касапић, са њом се нисам усудио да направим интервју. Била је лепша од Нине, па сам се уплашио да се не загледам у Наду. Од позоришта више су ме привлачиле кафане, нарочито она... сетићу се имена те кафане... у којој је свирао цигански оркестар Паје Мандова.

Оно што нисмо писали по новинама – био је један другачији живот који се палио и тулио око нас. Насловне стране биле су испуњене говорима Ђиласа, Кардеља и сјајним успесима ударника у руднику, било којем. Године 1946. нико се није убио нити умро од глади, по писању „Политике”. Није било осмеха по улицама, чекала се прослава Првога маја када би се развукле сјајне реченице у насловним странама „Политике”. Као новинари, сви смо то знали, али то је било ново доба, нови зуби, четвртком у мензи пита од јабука, недељом утакмице, живот на великој нози и огромни тиражи „Политике”.

Већ 1946. шушкало се о генералима који су се разводили од другарица из рата и водили љубав са балеринама – неколико њих се богами њима и оженило. Какав би 1946. био тираж „Политике” да је објавила како се шеф тајне службе оженио Сањом, бившом другарицом Љубише Јовановића. Јесте, били су велики тиражи „Политике” и без ових вести, али излазиле су и тајне новине, тајни разговори између људи који су преносили вести – неке за прву, неке за последњу страну. Није било поморанџи, ни чоколаде, али су цветале кафане. Она кафана коју сам поменуо и чијег имена још не могу да се сетим за мене је била универзитет. Сваке вечери уз примаша Пају певала је Дивна Костић „Заклећу се ја пред богом”, док је уз ту песму Жарко, Титов син, бацао чаше које су келнери хватали у лету. Царска Рускиња Олга Јанчевеска певала је „У овом животу ништа није ново мрети, али ни живети није боље...” јој, тај текст никада нисам понудио „Политици” 1946. године да нешто напишем о кафанама, јер имали смо мензе – шестсто динара за месец дана, доручак, ручак, вечера.

Зид од година

Ја сам већ увелико цугао и, као да је то приметила, другарица Бунушевац почела је да ми угурава књиге, прво једну дебелу са насловом „Сабране грчке трагедије”, са именима Есхил, Софокле, Еурипид. То је већ децембар мог рада у „Политици”, још увек година 1946. Ништа не разумем грчке трагедије. Боље ми лежи скитање са Влатком, Батом, Скалетом и Војом Нановићем. Воја, директор Филмских новости, нуди ми рад на филму, да пишем текстове за журнал. Последњег дана децембра 1946. године прославио сам са Влатком Нову годину и одлазак из „Политике”. Нико није ни приметио да сам отишао из „Политике”, у оно доба људи и занимања лако су се пребацивала са једног на други посао.

Почео сам рад на филму. На филму нисам морао да читам грчке трагедије. На филму је важна слика. Са том сликом на филму, ево, догурао сам до осамдесет четврте године и опет, у овим годинама, опет хоћу да снимам и да качим њене слике, њене фотографије, јер ми је то једино остало од Весне. Не плачем што ме оставила, чак се и смешкам – она нема те фотографије, ни мој зид од година, и тако даље, јесте, она кафана се звала, био сам се сетио и сада када хоћу да је запишем, одлете ми њено име, и тако даље, у здрављу да се видимо...