Град без дечјег смеха

„Видите и сами. Овако леп дан, а ја не смем ни децу да изведем на улицу. Нико овде није сигуран и никада не знате када ће и са које стране долетети нека од украјинских ракета. А они не циљају баш прецизно”, одговара ми Михаилина Иваненко на питање – како се живи у Доњецку, милионском граду на самој ивици проруско-украјинске борбене линије. „Продавнице су углавном затворене, снабдевамо се на пунктовима на које пристиже хуманитарна помоћ од добрих људи из Русије. Школе само званично раде, нико нема куражи да децу пошаље на наставу. Никада се не зна када ће засвирати сирене за узбуну”, објашњава Михаилина.

И заиста, шетња градом у који сам дошао у оквиру екипе међународних посматрача за председничке и парламентарне изборе, открива сву трагедију украјинског грађанског рата. Пусти паркови, ретки аутомобили, прозори на зградама облепљени провидном фолијом, не чује се жамор, смех...

Већ и сам прилаз Доњецку делује застрашујуће: спаљена имања, побијена стока, нигде ни кучета ни мачета, а о људима да и не говоримо... Од некадашњих милион и по становника, овај град, административни центар Доњецке републике, остао је без трећине житеља. Неки су побегли у Русију, други и даље, тамо где су могли да нађу какав-такав мир за себе и своје породице.

А разлози за евакуацију су видљиви на сваком кораку: многе зграде и у самом центру града нашле су се на мети украјинских ракеташа. Њихове рушевине сведоче о жестини окршаја који су овде вођени. Јер, подсетимо, Доњецк је у једном тренутку у потпуности био под контролом званичних украјинских снага. Ипак његови житељи се нису дали и успели су да истерају уљезе.

И док прохладно јесење сунце обасјава град, одлучујем да мало „протегнем ноге” опустелом вароши. Ми Београђани смо барем навикли на овакве сцене. Прилазим обали реке Каљмијус, у непосредној близини нашег хотела који, упркос свему, функционише пуном паром. Уосталом, изборни је дан, и то историјски. Житељи Донбаса – Доњецке и Луганске републике, сами бирају своје лидере.

Обале реке су уредно оивичене каменом и са шеталиштем које просто мами. Ту су и обавезне клупе. Али, нигде живе душе. Нема чак ни пецароша, тих најупорнијих посетилаца свих водених токова. Као да је и њима страст за риболовом потиснута ратним догађајима.

Једина места где се људи масовније окупљају јесу тамо где су смештене гласачке кутије и, што је далеко важније, где се дели хуманитарна помоћ пристигла из Русије. Овде је заиста живо. Да ли под утиском избора или лепог дана, на лицу четрдесетогодишњег Миколе Жердјова види се задовољство: „Прави дан да добијемо своје руководство”, каже. Додаје и да је био у борби и да ће, ако затреба, поново узети „калашњиков” у руке. „Једном освојена слобода превише је вредна да би је човек олако препустио некоме другоме”, каже.

Све је препуно новинара и телевизијске камере шетају на све стране. Многи желе да забележе овај историјски тренутак.

Звони ми телефон. Једна страна телевизијска компанија тражи од мене извештај са избора. Пристајем, мада знам да ми ништа неће платити. Ипак, колеге смо...

Да ли из знака поштовања према изборном процесу или неког другог разлога, украјински топови – ћуте. Додуше и „на другој страни” су, свега недељу дана раније, бирали представнике за „свој парламент” и проруски побуњеници из Донбаса им нису ометали гласачки процес.

Разговарам и са другим посматрачима окупљеним са свих страна света. Свима је јасно да ово што се дешава пред нашим очима није пуко бирање. Наш водич Олег, сав је у покрету. Види се да је дубоко укључен у све изборне фазе. Упознаје нас са кандидатима. Али то је све део изборног процеса. Нас интересује живот ван тога.

А тај живот броји се експлозијама и рафалима аутоматског оружја. Тек у ретким затишјима, као овог изборног дана, овдашњи живаљ покушава да среди свакодневицу, да изведе најмлађе у кратку шетњу, на свеж ваздух. Лишће по дрвећу у парковима већ је пожутело, а ни температура, и поред сунца, није баш висока. Ипак, сасвим довољно за мало дечије разоноде.

Тај смех, ма колико редак, прави је доказ да су овдашњи људи у праву. Да се боре, не за себе, него за будућност, своју и те деце. Доњецк ће поново оживети, поново ће прорадити фабрике, рудници, хемијска индустрија... Јер све то је од животне важности не само становништву Донбаса већ и целој Украјини. Подсетимо, управо одавде у државни буџет друге по величини европске државе сливало се највише пара.

У Доњецку смо били три дана. Премало да бисмо га подробније упознали, али сасвим довољно да схватимо све размере трагедије која га је захватила. Колико ће времена бити потребно да се обнове све оне срушене зграде, разровани путеви, фабрике и комбинати, да се врати мир у душе овдашњег живља, да деца без страха крену у своје школе, по свему судећи, зависиће углавном од помоћи из иностранства, пре свега – руске.

Али то је нешто кроз шта смо и сами годинама пролазили. И кроз шта још пролазимо.