Американцима томпуси, а Кубанцима Мек

Резервишите пут у Кубу пре него што у Хавану стигне „Мекдоналдс”, саветује једна канадска туристичка агенција својим клијентима, а то је пријемчив мото и за милионе других туриста који би да путују негде другде, где нема оног чега свуда има – америчког ланца брзе хране.

Једва да су прошле две недеље откад су Вашингтон и Хавана обелоданили да се мире, а већ се Куби прети новим нападом на самобитност – стиже „Мекдоналдс” глобализација после више од пола века изолације. Ко то оплакује нека купи карту за Северну Кореју, поручује један од коментатора на америчком широко читаном порталу „Дејли бист”. Тамо неће бити „Мека” још дуго, бар док се у Пјонгјангу смењују на власти драги и велики вођа.

У Америци се баш све може купити осим кубанских цигара. А такође нигде у САД не можеш да купиш некретнину која у радијусу од пола сата неће имати препознатљив знак „Мека”.

Кубанске цигаре! На дан када је председник Барак Обама објавио помирење са Кубом, под нос му је на празничном пријему подметнута једна најфинија кубанска цигара.

„Јако фино мирише”, рекао је председник, али је није запалио. Прво, зато што нема шансе да се у Америци у било којој просторији било који дуван дими. Друго, зато што се заклео својој Мишел још 2009. да престаје да пуши и од тада се од тог „порока излечио 95 одсто”. Понекад склизне у провалију, али се потом брзо успентра уз литице своје пушачке подсвести, и изађе на прави пут. Ако је прави председник, он ће пре свега одолети баш том најзабрањенијем воћу, ембаргу на квадрат – ем цигари, ем кубанској.

Ето како су се времена променила за више од пола века откад је Америка изоловала омиљено карипско острво.

Џеки Кенеди није могла свом мужу ништа да забрани. На дан када је пооштрио санкције Куби (2. фебруар 1962), Џона Кенедија је ухватила потрошачка грозница. Свом саветнику за медије дао је пола дана слободно са задатком да му купи како зна и уме најмање хиљаду кубанских цигара. Овај се растрчао по Вашингтону и околини (Мериленду и Вирџинији) и у Белу кућу се вратио са 1.200 комада. Тек тада је стављен ембарго на кубанску робу.

Од тада се у Америци променило 10 председника, а у Хавани практично само два са истим презименом – Фидел и Раул Кастро. Фидел је престао да се виђа са цигаром у устима још осамдесетих, из здравствених разлога. Кенеди је имао залихе до краја свог живота, 22. новембра 1963, када је у Даласу извршен атентат на њега. Обама, пак, ако поново пропуши, напустиће га драга Мишел.

У малој Хавани, у Мајамију, епицентру кубанских Американаца, влада узбуђење. Љути противници Кастровог режима негодују због помирења и прете демократама да неће гласати на следећим америчким изборима за њих. Због тога ће републиканци још више отезати у Конгресу, сваки корак ка будућем олакшавању ембарга.

А до тада, као и до сада, преостали обожаватељи дима у Америци мораће да се задовоље цигарама из Никарагве или Доминиканске Републике. За производе из ових земаља сви имају речи хвале, али дегустатори тврде да се никарагванске ни доминиканске цигаре ипак не могу поредити са кубанским. Као што Италија и Калифорнија имају одлично вино, али ниједно није ни близу француског, тако су кубанске цигаре ненадмашне.

Додуше, Американци који одсад буду путовали на Кубу, са овереном дозволом америчке администрације, моћи ће да у Америку легално унесу томпусе у вредности од сто долара. Медији су преплављени рачуницом: колико ће цигара ући у Америку са Кубе. Цена једног јефтинијег томпуса за странце је десет долара. Али оне могу бити вишеструко скупљи.

За оне који се преко Канаде или Мексика шверцују на кубанско море забрана је још на снази. Уколико их ревносни амерички цариници ухвате у прекршају, казна је драконска као и досад –најмање 50.000 долара и затвор до десет година. Тако је то у демократији, правила морају да се поштују, макар била и бесмислена.

Није све у цигарама, али у „Кастровој диктатури” сваки радник пуши неки кубански дуван – има га за свачији џеп, иако су кубански џепови веома плитки.

Није зато на одмет указати на коментар једног нашег читаоца поводом текста у „Политици” о скором скидању америчког полувековног ембарга према Куби: „Кубанци, нек вам је са срећом! Памтите ово време да причате унуцима како сте са много мање били срећнији. Како сте некад имали бесплатно здравство, школовање, посао, познавали комшије... Старт линија је повучена, прво долазе НВО, па банке, осигуравајућа друштва, којекакве цркве, коначно демократија.”

Овај наш читалац баш је „цепидлака” када инсистира на бесплатном школовању, здравству, послу... Нек нам је свима са срећом.