Свака част Стефану

ИНТЕРВЈУ

У галерији Студентског културног центра у Београду недавно је отворена изложба Радионице стрипа и илустрације „Ђорђе Лобачев” која ће трајати до 18. фебруара. Представљени су радови више од 20 бивших и садашњих полазника школе која је основана 1992. године, а после смрти оснивача српског стрипа Ђорђа Лобачева носи његово име.

Сви излагачи чији се радови могу ових дана погледати у СКЦ-у, као и стотине других који се или професионално баве стрипом или су, ко зна где, затурили своје блокове и оловке, прве кораке у стрипу учили су под будним оком Владимира Весовића. Без помињања његовог имена не може се говорити о деветој уметности последњих деценија у Србији. Аутор и теоретичар стрипа, покретач све озбиљнијег Међународног салона стрипа у СКЦ, Владимир Весовић доживео је и златно доба југословенског стрипа, али и „мрак” који је у стрип издаваштву владао деведесетих година. За „Политику” говори о актуелној изложби и теми о којој зна безмало све – стрипу.

Који жанрови преовлађују на изложби радионице „Ђорђе Лобачев”?

Школу чине полазници који тек уче основна знања из домена стрипа и илустрације, а на изложби су и радови бивших ученика који су долазили у школу претходних седам или 10 година. Годишња изложба је и покренута да би се видели резултати онога што уче током похађања школе. Теме су врло разноврсне, деца долазе овде да се друже и цртају оно што заиста воле. Од жанрова има свега, а нарочито су популарни манга, као и научна фантастика и историјске теме.

Ког узраста су полазници и како сазнају за школу стрипа?

Углавном су то основци и средњошколци, с том разликом што је данас много више девојчица него ранијих година. Оне постају све више равноправне, имају више сличних интересовања са дечацима. На моменте се изненадим када видим да клинке у школи цртају суперхероје, што је некад било резервисано искључиво за дечаке.

Каква је будућност младих аутора после школе, и колико њих наставља да се професионално бави стрипом?

Деца долазе овде јер воле стрип, и воле да цртају. Трудим се да им покажем најновије светске стрипове, добре илустраторе, филмове и актуелне трендове. Шта ће они изабрати, то не зависи од мене нити покушавам да утичем на то. Настојим да их обавестим, ако су из основне школе онда им причам у којим средњим школама се ради и стрип. Уколико неко од њих жели да упише Академију, обавештавам их шта им је потребно за пријемне испите. Кроз школу је прошло више стотина деце и ја не очекујем да се сви баве стрипом.

Како талентована деца из унутрашњости могу да похађају школу?

То је већи проблем. Тренутно у школу долази мали Стефан из Лазаревца, града који није толико удаљен, али ипак треба да се путује. И свака част Стефану. Водим и радионицу у Новом Саду, мада је то близу. Више пута су ми се јављали из различитих места да би волели да дођу у школу, имао сам и гостовања као предавач у разним местима, али на томе је стало.

Данашњи тинејџери одрастали су деведесетих година прошлог века, када стрипа овде готово да није било. Како су се те генерације уопште заинтересовале за цртање?

Питање је јако добро. Стрип је, заиста, деведесетих био у мраку и све оно што зовемо златним добом југословенског стрипа је нестало. „Стрипотека” је замрзла своје издаваштво, „Дневник” је нестао, као и „Дечје новине” које су покренуле целу причу. Дошле су санкције, ратови, и није било време за стрип. Тај период је проблематичан јер данашњи млади нису имали основу, нису имали одакле да уче. Мислим да већина оних који данас воле стрип носи ту љубав из породице. Временом су се ствари покренуле. Лета 2000. године на највећем фестивалу стрипа у Француској била је изложба екс-југословенског стрипа. Тада су млади цртачи, попут Алексе Гајића и Дражена Ковачевића, добили прилику да раде за стране издаваче и потписали прве уговоре. У то време настају и мањи приватни издавачи стрипа као што је „Систем комикс”, или „Бели пут”. Стрип је почео полако да се враћа. Подстицајно је што имамо богату традицију стрипа за собом, о чему сјајно говори књига Здравка Зупана „Век стрипа у Србији”.

Од свог детињства сте у стрипу. Шта се у међувремену променило у овој уметности?

Стрип је много напредовао, медији су почели да нас прихватају, али и институције попут музеја и галерија. Речју, стрип више није маргинализован. Постао је индустрија. Јапан је сила која врши велики утицај на друга тржишта, у Француској годишње изађе 4000 наслова...

Може ли да се живи од стрипа?

На жалост, овде не може. Сви млади аутори баве се илустрацијом од које може више да се заради, раде рекламе, анимације... И ја сам се 12-13 година бавио анимацијом. Али морате од нечега да живите, иако бисмо сви ми више волели да живимо од стрипа.